Vladavina prava je često neuhvatljiv pojam. Kako je najlakše nju operacionalizovati?
S.B.: “Neuhvatljivost” vladavine prava pre je praktične nego teorijske prirode. Pravni pozitivisti i jusnaturalisti manje-više su saglasni da ovaj fenomen podrazumeva da pravila postoje, da su poznata i da ih u praksi poštuju oni koji su zaduženi za njihovu primenu. Do razilaženja dolazi kada se postavi pitanje kvaliteta normi. Ali čak i kada bismo se priklonili shvatanju Lona Fulera o unutrašnjoj moralnosti prava, videli bismo da i on priznaje da najpre mora postojati pravo da bismo načeli temu dobrog prava i da najpre moraju postojati poznata pravila da bismo se upustili u smisaonu procenu njihove pravednosti. Deluje prosto, ali se ostvaruje veoma teško.
Osnovni zahtev pravne države je – stati na put samovolji, posebno onih koji raspolažu sredstvima da sprovedu svoju volju, bilo tako što će proizvoljno kreirati nova pravila, bilo tako što će ona važeća ignorisati. Stati, takođe, na put ad hoc rešenjima i neposrednim ili posrednim uticajima na pravosuđe. Osnovni problem je, međutim, neuklonjiva potreba izvršne vlasti i drugih centara moći da potčine pravosuđe, najpre tako što će ga učiniti nespremnim ili nesposobnim da se odupre njihovim napadima. Vladavine prava nema u partijskoj državi. Samo njen privid ili bledi odsjaj postoji u parlamentarnoj demokratiji koja se tako deklariše de iure, dok je de facto i dalje krase maniri partijske države, ili, kako je to Aleksandar Molnar povodom Ustava Srbije nazvao – totalne pluralističke partijske države.
Nekada su u suzbijanju političkog apsolutizma nade naivno polagane u tzv. striktno pravo. Danas bi se isti cilj mogao postići samo stvaranjem racionalnog i koherentnog prava, i jačanjem institucija, posebno sudske vlasti, podizanjem njenog stručnog nivoa i snaženjem njene nezavisnosti. Za početak bilo bi dovoljno da se svaki pritisak raskrinka. Ne zaboravimo da je ometanje pravde krivično delo, a da kršenje Etičkog kodeksa koji nalaže sudiji da u svakoj prilici brani nezavisnost suda od političkih pritisaka, intervencija i uticaja, predstavlja disciplinski prekršaj zbog koga može biti pokrenut postupak za razrešenje!
Koliko po vašem mišljenju istorijsko iskustvo kontrole državnih i paradržavnih centara moći nad pravosudnim organima tokom perioda komunizma (a i pre toga) ima uticaja na današnje stanje u zemljama u tranziciji u oblasti pravosuđa?
S.B.: Svakako ima uticaja. Zbog smene generacija iskustvo iz prethodnog političkog sistema danas je samo kod manjeg broja aktera stečeno neposredno. Njegova vitalnost, međutim, proizlazi iz odsustva prekida kontinuiteta. S jedne strane, bar kada je o Srbiji reč, nije bilo “zlatnog doba” na koje se iko može pozivati, koje bi predstavljalo primer za ugled i poziv na obnovu. S druge strane, ne radi se samo o uspomenama i prenetim navikama, nego i o živoj praksi. Nema predaha u nasrtajima na pravosuđe. Nema unutrašnje snage u pravosuđu koja bi tome stala na put. Sastavni deo nasrtaja upravo je slamanje aktuelnog ili svakog potencijalnog otpora i odomaćivanje manipulacije. U globalnom smislu nije to posledica samo komunizma. Slične odlike imali su despotije, totalitarni i autoritarni režimi i drugog kova. Jedan od ciljeva svakog od njih bilo je rastakanje stručnog i moralnog integriteta nosilaca pravosudnih funkcija i njihovo neprekidno držanje u nesigurnosti. Veoma važnu ulogu ima i celokupna društvena klima u kojoj supremacija političke moći u svim oblastima života nameće i ukorenjuje koruptivni obrazac ponašanja: protežiranje, uslovljavanje, korporativne aranžmane, činjenje i uzvraćanje usluga.
Poseban efekat daje zastrašivanje. U poslednje dve i po decenije imali smo nekoliko kampanja “čistki” koje su desetkovale pravosuđe, uklanjajući iz njega uglavnom sposobne kadrove. Posle nepromišljene reforme, koja se preobrazila u permanentnu, ali i permanentno neuspešnu, nezavisnost ugrožava i sâmo saznanje da se za razrešenjem može lako posezati. Zebnju podgrevaju povremene afere s nevešto prikrivanim aktima represije (slučaj bivšeg sudije Vučinića, razmatranje dopuštenosti članstva sudija u udruženju CEPRIS). Dovoljan je jedan primer nezaslužene odmazde, pa da iza njega ostane dubok trag. Osim toga, merila za vrednovanje rada su ili formalna (učinak), ili su u supstantivnom pogledu nepouzdana, jer zavise od drugostepenih sudova koji su i sami zahvaćeni krizom. Žao mi je što će jedan broj mladih i darovitih sudija u takvoj sredini stasavati, ali i što se ne vidi put da se deo stručnih i časnih sudija tome suprotstavi. Korisne napore, bez obzira na to koliko jesu ili nisu delotvorni, ulaže Društvo sudija.
Imajući u vidu iskustvo, kako naše tako i drugih država, kolika je važnost lustracije za uspostavljanje vladavine prava i oslobađanje pravosuđa od spoljašnjih uticaja?
S.B.: Izostanak lustracije je naša propuštena šansa. Imali smo zakon koji nije primenjen. Da je primenjen, dobar deo onih koji čine današnju političku nomenklaturu bio bi lustriran. Pošto nije, kakva se poruka šalje? Ako se nanošenje političke štete unapred oprašta, čak i u moralnom i benignom lustracionom vidu, o krivičnopravnom da i ne govorimo, zbog čega bi se neko libio činjenja “pravne štete”? Iako sam svojevremeno pisao o pravnim paradoksima zakona o lustraciji, ipak sam tzv. meku lustraciju smatrao neophodnom. Ona bi predstavljala donji prag odbrane od pretvaranja društva u carstvo neodgovornosti, odbrane od osionosti, bestidne nesamokritičnosti i ponovnih hegemonih ambicija vinovnika neslobode, pravne nesigurnosti i ekonomske propasti.
U društvima razvijene demokratije, otkrivanje da je javni funkcioner uticao na pravosuđe in fraudem legis doživotno bi ga koštalo političke karijere, i bez pozivanja na poseban zakon, po uhodanim uzusima kulturnog okvira u kome se zna cena reputacije ili kompromitacije. U nekim društvima u tranziciji takvi uticaji ne samo što neće nauditi, već, naprotiv, baš stoga što pokazuju ogoljenu moć i odsustvo potrebe da se ona kamuflira, mogu za onoga ko im pribegava postati afirmativni. Za temu o kojoj govorimo važno je to što bi lustracija delovala ohrabrujuće na pravosuđe.
Prema Vašem mišljenju, šta čini veću opasnost po pravosuđe – direktni pritisci od strane izvršne vlasti, ili uticaj manje formalnih grupa i centara moći (političkih, ekonomskih, društvenih)?
S.B.: Verujem da direktnih pritisaka ima malo. Pretežniji su oni posredni. U jednom od istraživanja, na primer, pominje se uloga i odgovornost predsednika sudova. Ali nikako ne smemo zaboraviti posledice samoregulacije. U tome i jeste problem što se u patogenom društvenom ambijentu lične vlasti i partijske svemoći, pomno osluškuje tendencija, naslućuje šta je oportuno i odmerava kako će šta odjeknuti, pa se stvari uglavnom odvijaju same od sebe. Takav sistem održavaju odluke koje su posledica vanpravnih kalkulacija, a ne primene prava. Razume se, reč je o polju rada u indikativnim ili posebno “osetljivim” predmetima, ne i o predmetima koji ne zanimaju nikog drugog osim samih stranaka.
Pridruživanje Evropskoj uniji zahteva ispunjavanje određenih kriterijuma, kako političkih i ekonomskih, tako i onih vezanih za vladavinu prava. Da li imate utisak da su evrointegracije doprinele nekom pomaku na bolje u odnosu na one zemlje koje nisu prošle kroz taj proces?
S.B.: Nesumnjivo. Ipak nije dovoljno nametnuti ili pod pritiskom doneti određena zakonska rešenja. Potrebno je s njima se sroditi, iskreno ih prihvatiti kao odista potrebna i primenjiva, pa ih potom i primeniti, ne samo po formalnoj inerciji judikacije, već i kao deo sopstvene pravne kulture.
U Srbiji se očekuje otvaranje pregovaračkih poglavlja, od kojih se obično Poglavlje 23 (Pravosuđe i osnovna prava) otvara prvo, a zatvara poslednje. Koje su najvažnije obaveze u ovoj oblasti koje Srbija treba da ispuni da bi se ovo poglavlje smatralo ispunjenim i koje su prepreke koje stoje na tom putu?
S.B.: Obaveze su brojne. Većina je ugrađena u Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa za period od 2013-2018. godine i u Akcioni plan za sprovođenje ove reforme. Polazna osnova je izmena ustavnog okvira. Glavnu prepreku, međutim, čini razlika između proklamovanog i željenog. Činjenica da se Nacionalnoj strategiji i Akcionom planu malo šta može prigovoriti, a da je i pored toga naše pravosuđe u sve dubljoj krizi, najbolji je dokaz ove sistemske divergencije.
Pitanje vladavine prava i pravne države ima presudnu važnost za razvoj demokratskog pluralnog društva i razvoj privrede koja generiše ekonomski rast i razvoj. Zašto onda ovo pitanje nije jedno od ključnih predizbornih političkih obećanja u Srbiji nego se uglavnom i ne spominje?
S.B.: Vladavina prava se u demokratskom društvu podrazumeva. U društvima u tranziciji, u kojima su i demokratska i pluralna komponenta još uvek pod velom sumnje, takve pretpostavke nema, naprotiv, ona se, kao prvi, ali neizvesni uslov otvaranja, uvek mora dokazivati. Svako ko postupa obrnuto – ili je sklon lažnom predstavljanju ili nema ozbiljne namere.
Nivo vladavine prava u Srbiji je nizak, mereno međunarodnim indeksima (npr. The Rule of Law Index ili Global Competitivness Report) u odnosu na druge uspešnije zemlje iz regiona. Dve sprovedene reforme pravosuđa, da se blago izrazimo, nisu ocenjene uspešnim. Koje bi bile neke konkretne mere kojim je moguće unaprediti vladavinu prava u Srbiji?
S.B.: Nove mere bi svakako morale biti zamašne i vertikalno povezane. Počev od promena u visokom obrazovanju, u koncepciji pravosudnog ispita, u drugačijim uslovima za izbor u pravosudna zvanja i za vrednovanje rada sudija i tužilaca, pa do organizacije i nadležnosti sudova i promene ustavnog okvira koji bi omogućio drugačije komponovanje Visokog saveta sudstva I Državnog veća tužilaca, iz čijeg sastava bi bili izostavljeni svi koji su tamo po funkciji, a zapravo su dominantni eksponenti vladajućih političkih partija. Ipak, najvažnija i najteže ostvariva je promena odnosa u društvu, koji se, kako stvari kod nas odavno stoje, zasnivaju na autoritarnom i partijskom modelu vlasti.
Jedan od razloga za nedavno osnivanje Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) upravo je to da eksperti koji nisu pripadnici političkih stranaka i vladajućih struktura sagledaju i analiziraju probleme koji decenijama razaraju naše pravosuđe i da pokušaju da ukažu na moguća rešenja.
Ostavite komentar