Javni interes bez prav(n)e zaštite

Jul 21, 2022 CEPRIS

Foto: Mvezokaramchandhay/Pixabay

Magiju velikog platna upijamo kroz obrazac prema kome na kraju prvog dela sporedni junak umire da bi glavni lik nastavio da živi u očekivanom nastavku. U konkretnom slučaju teško je oteti se utisku da je sporedni junak – pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja “preživeo”, zahvaljujući prethodnom pominjanom rešenju Poverenika[1], samo da bi nam omogućio uvid u to zašto glavni lik – javni interes nije bio te sreće.

Glavni junak je “žrtva” realizacije infrastukturnog projekta javno privatnog partnerstva, velike vrednosti, uz kršenje imperativnih propisa koji regulišu proceduru za dodelu te vrste ugovora. Ipak, sve to nije bio dovoljan osnov, prema oceni javnog tužilaštva[2], za postupanje po Inicijativi za podnošenje tužbe za poništaj ugovora[3].

Nesumnjivo da je na takav ishod uticala činjenica da je reč o materiji koja nije u fokusu javnog tužilaštva kao organa krivičnog gonjenja, bez obzira što mu pojedini zakoni izričito dodeljuju značajna ovlašćenja u vezi sa njom. Čini se da je presudan ipak bio pristup zaštiti javnog interesa koji je ispoljen u konkretnom slučaju. A njega je teško razumeti, uprkos uvažavanju objektivnih razlika koje postoje između kaznenog i drugih grana prava. Naročito kada se zna da su u konkretnom slučaju ključna bila upravo pitanja bliska javnom tužilaštvu – pitanja procedure i sankcije.

Kada je reč o procedurama, kod svake procedure za dobar izgled i suštinski kvalitet zaslužna su dva univerzalna i opšteprihvaćena načela – transparentnost i zaštita interesa. Jednostavno, nema lepog i uspešnog “braka” ako sve podatke o partnerima i “braku” ne znaju oni koji treba da ih znaju. I ako “brak” nije u interesu partnera. Kada je jedan od partnera država, to neminovno znači da “brak” mora obezbediti zaštitu javnog interesa.

Svako zaključenje “braka” razvilo je sopstvene mehanizme koji treba da u praksi obezbede ostvarenje oba načela. U ovom slučaju, objavu da postoji mlada/oženja za udaju/ženidbu predstavlja objavljivanje javnog poziva da se postupak dodele javnog ugovora za javnoprivatno partnerstvo pokreće. Da bi se glas o tome čuo u više srezova, radi transparentnosti i izbora najbolje/g mlade/malodženje izričito je predviđeno da se javni poziv u istovetnom tekstu objavljuje na četiri načina – u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kao i u sredstvu javnog informisanja koje se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, na internet stranici javnog tela i na Portalu javnih nabavki. Imajući u vidu da su, pravnički rečeno, kumulativno propisani (gde zarez predstavlja veznik “i” a ne “ili”) može se zaključiti, ni po babu ni po stričevima, da su svi oni ravnopravni i jednako važni. Matematički predstavljeno, to znači da samo objavljivanje javnog poziva na sve navedene načine može dovesti do željenog zbira – tranparentnosti i zaštite javnog interesa.

U traganju za istinom, javno tužilaštvo je utvrdilo da je javni poziv bio objavljen samo na internet stranici organa koji ga je uputio. Nakon toga je, na osnovu dve premise – (1) da su propisana četiri obavezna načina obljavljivanja i (2) da je poziv objavljen samo na jedan od njih došao do zaključka da je “načelo transparentnosti bilo povređeno samo delimično”. Nezavisno od ugla gledanja – da li je na taj način načelo transparentnosti delimično povređeno ili delimično ispunjeno i vrapci na grani znaju da se, bez razlike da li u “braku” ili van njega, ne može biti delimično veran. Iste premise poslužile su i za zaključak da je zbog toga ponuda “bez sumnje bila javna”. Radi lakšeg poređenja, citirane ocene ravne su zaključku da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni delimično kriv iako je javno tužilaštvo samo utvrdilo da je nastupila štetna posledica, ali ne i radnju okrivljenog niti uzročnu vezu između njih. Na sreću po okrivljene, standardi zaštite njihovih prava su, za razliku od zaštite javnog interesa, neumoljivi i navedeni primer da ne bi mogao da opstane nakon “testa izdržljivosti” – sudskog ispitivanja optužnog akta.

Istovremeno, činjenica da je ugovor zaključen i partnerstvo dodeljeno kompaniji koja se jedina javila na javni poziv, objavljen na samo jedan od zakonom propisana četiri obavezna načina, nije dovela do zaključka da usled toga što transparentnost nije bila obezbeđena mogu nastupiti štetne posledice za javni interes. Upravo obrnuto, taj nesporan podatak poslužio je kao osnova za drugačije zaključke, oba logički moguća, ali pogrešna i netačna u konkretnom slučaju. Prvi, inverzan zaključak da zbog toga što “… se pored jednog ponuđača niko nije javio na oglas niti u toku ponude … postavlja pitanje bilo kakvog interesa za podizanje tužbe za poništaj ugovora”. I drugi, koji predstavlja primer kontrapozicije, da zbog toga “… nije ni bilo nikoga ko bi mogao da kao drugi ponuđač izvrši uvid u podatke o sprovedenom postupku dodele javnog ugovora”.

Krunu takvog zaključivanja predstavlja konačna ocena data povodom već pomenutih sankcija. Cilj svake sankcije je kažnjavanje zbog povrede pravnih propisa. Kada je reč o javnim ugovorima koji su zaključeni bez prethodno zakonito i pravilno sprovedenog postupka javne nabavke dileme nema. Zakon o javnim nabavkama izričito predviđa da su ništavi. Tužilaštvo se pak, opredelilo za pristup koji svakodnevno primenjuje. Prema njemu, sankcije su samo one pravne posledice koje se nadovezuju na delikt kao protivpravno ljudsko ponašanje. I tako se pridružilo shvatanju da “o tzv. sankciji ništavosti može biti reči jedino kod pravnih poslova sa zabranjenim predmetom ukoliko se ono što je dato ili obećano dati oduzima u korist države”[4]. Zbog svega navedenog, konačna ocena je sofistička – “kako in concreto nema nikakvih dokaza da je došlo do prouzrokovanja štete … mora se postaviti pitanje svrhe podnošenje tužbe ex officio od strane javnog tužilaštva”.

---

Autor teksta je Robert A. Sepi – advokat i pravni savetnik Transparentnosti Srbije