Projekat koji su zajedno BIRN i CEPRIS uradili potvrdio je da naše pravosuđe, odnosno sudovi, javna tužilaštva i advokatura nastavljaju po inerciji da idu utabanim stazama, uprkos činjenici da je Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine već skoro jednu deceniju u primeni.
Jedno od osnovnih polazišta u analizi suđenja i ponašanja učesnika u postupku bio je aktuelan koncept krivičnog postupka zasnovan na tužilačkoj istrazi koji je pre skoro deceniju zamenio tradicionalni inkvizicioni model vođenja krivičnog postupka.
Zbog toga rezultati izveštaja predstavljaju solidan osnov za izvođenje zaključaka o tome da li je i u kojoj meri izmenjen procesni položaj učesnika u postupku odnosno da li je stvarnost suđenja usklađena s važećim normativnim okvirom.
SUD
Kada je reč o sudu, odnosno postupanju predsednika sudećeg veća u toku glavnog pretresa, može se zaključiti da je uloga suda i dalje opterećena inkvizicionim pristupom.
Primera radi, predsednik veća veoma često postavlјa pitanja optuženom ili svedoku u cilјu potvrđivanja navoda optužbe, a kod pojedinih sudija se uočava i prenaglašen autoritativni, pa čak i nipodaštavajući, stav prilikom obraćanja optuženim i svedocima.
U suđenju slučaja „Agrobanka“ javio se i omalovažavajući odnos prema braniocima što se ispoljavalo kroz pokušaje predsednika veća da „konkretizuje“ pitanja branilaca upućena veštaku. U jednom trenutku se jednom od njih obratio rečima: „Vi ste se uhvatili za jednu rečenicu iz nalaza i mišljenja, kad treba da gledate ceo nalaz i mišljenje, kao da niste završili fakultet“, dok je drugom rekao: „Vi svaki put imate uvod od 3-4 minuta, ja to u životu nisam video“.
JAVNI TUŽILAC
Stara slika pasivnog zastupnika javne tužbe je i dalje prisutna u izveštajima.
Ta pasivnost se, s jedne strane, ispoljava u vidu slabe aktivnosti na suđenju kroz npr. nepostavljanje ili retko postavljanje pitanja svedocima odbrane ili optuženom kao u predmetu„Asomakum“. Na jednom od ročišta u tom predmetu zamenik višeg javnog tužioca nije postavio nijedno pitanje nijednom od okrivljenih nakon iznošenja njihovih odbrana.
ODBRANA
Izveštaji pokazuju da su na pojedinim suđenjima branioci bili nedovoljno aktivni u odnosu na sud, a radilo se o procesnim situacijama koje su bile nepovolјne po optuženog.
U predmetu Janušević i Miljković, prema mišljenju posmatrača, branioci su odavali utisak da ne žele da se zamere sudiji i da nisu na najbolji način branili interese svojih klijenata jer se nisu usprotivili nijednom pitanju sudije kada je trebalo, niti su se na bilo koji način suprotstavili stavu sudije i njenom ponašanju odnosno načinu na koji vodi postupak i kako se ophodi prema odbrani.
NAČELO JAVNOSTI
S obzirom da suđenja u proseku dugo traju teško je pratiti njihovo odvijanje, naročito ako neko želi da otpočne da prati suđenje na kojem su u velikoj meri izvedeni dokazi ili predstoji završna reč i izricanje presude.
Najlogičniji i najjednostavniji način bi tada podrazumevao upoznavanje zainteresovanih sa osnovnim podacima o aktuelnim suđenjima preko sajta suda, u ovim konkretnim slučajevima je reč o Višem i Apelacionom sudu u Beogradu.
Međutim, izveštaj donosi zaključak da taj uslov nije uvek ispunjen, a razlog su neažurirani i netačni podaci na sajtu Višeg suda u Beogradu.
Tako su u predmetu „Eparhijski centar Rade Neimar“ na sajtu beogradskog Višeg suda objavljena pogrešna imena okrivljenih te je umesto pravih imena prvooptužene i drugooptuženog napisano ime Simeona Vilovskog.
I dalje je raspodela uloga takva da je javni tužilac u velikoj meri pasivni učesnik, odnosno nosilac sporedne uloge na glavnom pretresu, dok je glavna uloga rezervisana za sud koji nastoji da održi optužbu „u životu“, dovodeći na taj način u značajnoj meri u pitanje svoju nepristrasnost kao elemenat prava na pravično suđenje.
Daleko smo od toga da sudija postane onaj ko sumnja, za razliku od javnog tužioca koji veruje u navode optužbe koju je izneo na suđenju. I dalje je raspodela uloga takva da je javni tužilac u velikoj meri pasivni učesnik, odnosno nosilac sporedne uloge na glavnom pretresu, dok je glavna uloga rezervisana za sud koji nastoji da održi optužbu „u životu“, dovodeći na taj način u značajnoj meri u pitanje svoju nepristrasnost kao elemenat prava na pravično suđenje.
Ako se sudska vlast posmatra u svetlu zakonskih poteza koji su preduzeti i njihovog (ne)sprovođenja u život, nameće se zaklјučak da toj grani vlasti nije pružena ozbilјna prilika.
Neophodno je postići društveni dogovor koji će probuditi svest o važnosti sudova za ostvarivanje vladavine prava. To je najvažniji, ali tek prvi korak.
Ostavite komentar