Дана 16.06.2016 Председник Вишег суда У Београду је својим решењем VII Су бр. 39/16-212 изузео судију Александра Трешњева из претресног већа у кривичном предмету К-По1 бр. 36/2015. Поступајући по захтеву за изузеће заменика тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић, председник суда је нашао да су изнете „сумње у непристрасност поступања“ судије Трешњева засноване, јер је он члан невладине организације Центар за правосудна истраживања (у даљем тексту ЦЕПРИС), баш као и бранилац у предметном кривичном поступку, адвокат Владимир Бељански, док је председник поменуте организације др Слободан Бељански, отац наведеног браниоца. Такву своју одлуку председник суда је донео позивајући се на члан 37, ст. 2 Закона о кривичном поступку, према којем: „Судија или судија-поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност.“ (стр. 2 Решења).
Ваља, међутим, одмах приметити да се приликом подвођења поменутог чињеничног стања под наведену законску одредбу, председник суда упустио и у тумачење бројних других уставних и законских одредби. Шта више, образлажући своју одлуку, он већ у уводном делу наводи да је доноси „пре свега водећи рачуна како су формулисани циљеви“ ЦЕПРИС-а и притом каже:
„како је у самом Статуту (ЦЕПРИС-а) регулисано да је циљ Центра стварање услова за независтан или самостална статус и стручан, непристрасан и ефикасан рад правосуђа, а у које свакако спада и судство, то … чињенице да су председник наведеног удружења адвокат др Слободан Бељански, а чланови његов син адвокат Владимир Бељански, као и адвокати др Владимир Ђерић и Небојша Мараш, те да је председник Управног одбора судија Апелационог суда у Београду др Миодраг Мајић, а члан удружења и судија Вишег суда у Београду Александар Трешњев, представљају околност која управо изазива сумњу у независност, самосталност и непристрасност судија, при чему се таква сумња појачава уколико се догоди да су наведени адвокати пуномоћници, односно браниоци странака у било којим судским поступцима у којима суде наведне судије.“ (стр. 3)
Тако произилази да је први основ за одлуку о изузећу судије Трешњева то што би његов статус члана претресног судског већа био у супротности са Статутом ЦЕПРИС-а?! То је, међутим, тек почетак инвентивног тумачења председника суда. У следећем кораку, он се упушта у проблематику права на удруживање судија. На наводе судије Трешњева да би изузеће у његовом случају могло да послужи као основ за аналогно поступање и у случајевима чланства у различитим другим удружењима која окупљају све сегменте правосуђа, попут Удружења за кривичноправну теорију и праксу, Удружења за међународно кривично право или Удружења правника, председник суда је нашао да поменута удружења „имају за циљ усавршавање правног система и владавине права као и проучавање теорије и примене права у одређеним областима“, док се „циљевима невладине организације ЦЕПРИС … задире у статусна питања судија, која су искључиво регулисана Уставом Републике Србије и Законом о судијама.“ (стр. 3) Остаје, међутим, нејасно како се то циљевима деловања ЦЕПРИС-а „задире“ у уставну материју положаја судија, док се циљевима деловања других удружења, рецимо, не „задире“ у уставну материју владавине права, која је такође регулисана чланом 3 Устава. Посезање преседника суда за термином који има наглашено негативну конотацију може, отуда, да се чита и као инсинуација да ЦЕПРИС има извесне циљеве деловања који нису у складу са уставом и законом и да као такав није ни смео да буде регистрован као удружење грађана.
Но, ако намера председника суда и није била да изнесе једну такву далекосежну тврдњу, са сигурношћу се може рећи да је он устврдио да судијама није место у удружењу попут ЦЕПРИС-а. Шта је по мишљењу председника суда спорно у вези са чланством судија у таквим удружењима? За разлику од, на пример, Друштва судија Србије, које је чланом 1 дефинисано као „струковно“ удружење, председник суда је установио да ЦЕПРИС није организован као „уско струковна“ организација. (стр. 4) Како чланови ЦЕПРИС-а „нису само судије“, то по мишљењу преседника суда „представља околност која код других учесника у поступку изазива сумњу у непристрасно поступање суда“. Из тога он, најзад, извлачи и крајњи закључак да судије „треба да иступају искључиво уско струковно, дакле само као судије“ (стр. 4), јер „није могуће да се суд и адвокатура или суд и јавна тужилаштва заједно залажу за непристрасност, независност и самосталност у раду суда и судија“. (стр. 5)
На страну то што би ова наопака логика председника суда водила закључку да судијама треба да престане чланство и у неким удружењима које је раније помињао као позитивне примере удруживања (тако, нпр., потпредседник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу је судија Врховног касационог суда, генерални секретар је адвокат, а један од чланова Председништа заменик Апелационог јавног тужилаштва у Београду (http://www.sukp.org.rs/clanovi.html). Овде је реч о много озбиљнијем проблему. Оваквим „резоновањем“ председник суда је најнепосредније повредио уставом загарантовано право судије Трешњева на удруживање. Устав Србије је поставио границе ове слободе. Чланом 55, став 4, предвиђено је да судије не могу бити чланови политичких странака. Чланом 152 је уведена и шира забрана политичког деловања судија, док је закону препуштено да утврди „које су друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом.“ Закон о судијама, у члану 7, став 1, предвиђа право судија “да се удружују у струковна удружења ради заштите својих интереса и очувања независности и самосталности у раду.” Као што је речено, председник суда је одлуку о изузећу настојао да заснује на тврдњи да ЦЕПРИС није струковно удружење, јер његови чланови „нису само судије“. Међутим, ако би то одређење „струковности“ било релевантно, онда се и за бројна друга удружења у којима су судије чланови (попут поменутог Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу) не би могло рећи да су „струковна“. Што је, ипак, много важније, такво „тумачење“ права судија на удруживање нема никакво упориште у позитивном праву Србије. Закон о удружењима, у члану 2, даје одговор на питање шта се у српском праву сматра „удружењем грађана“:
Удружење, у смислу овог закона, јесте добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом.
На политичке странке, синдикате, удружења организована ради обављања одређених делатности у циљу стицања добити, спортске организације и удружења, цркве и верске заједнице, спонтана привремена повезивања више лица и друга удружења чији је рад уређен посебним законом, одредбе овог закона сходно се примењују у питањима која нису уређена тим посебним законом.
На удружења која немају статус правног лица, сходно се примењују правна правила о грађанском ортаклуку, осим ако овим законом није другачије одређено.
Забрањена су тајна и паравојна удружења.
Дакле, са изузетком изричито наведених врста удружења која су или забрањена или регулисана посебним законима, Закон о удружењима не познаје било какву даљу класификацију удружења, па тако ни ону на „струковна“ и „неструковна“. Стога се „струковност“ удружења из члана 7 Закона о судијама има тумачити једино у светлу онога што сам тај члан каже о томе која се удружења сматрају струковним – то су она удружења чији је циљ „заштита интереса (судија) и очувања независности и самосталности у раду“. Да би, отуда, једно удружење било „струковно“ у смислу Закона о судијама није неопходно да оно само себе тако оквалификује, како то наивно верује председник суда (стр. 4 Решења), већ да из свих релевантних одредби статута тог удружења проистиче да ће оно своје деловање усмерити на остваривање циљева предвиђених чланом 7. Потребно је, стога, или велико правничко незнање или смишљена малициозност да би се закључило да није „струковно“ оно удружење које је основано „с циљем стварања услова за независан или самосталан статус и стручан, непристрасан и ефикасан рад правосуђа у отвореном демократском друштву, заснованом на начелима владавине права и поделе власти“ (члан 2 Статута ЦЕПРИС-а).
Постоји, додуше, и друга могућност – да председник суда није имао намеру да понуди анализу правних оквира слободе судијског удруживања, већ да, користећи свој положај органа правосудне управе, упути својеврсни морални напутак својим колегама. На такав закључак упућују његове речи да „судије у борби за своју непристрасност, независност и самосталност треба (обележио М. Ј.) да иступају искључиво уско струковно, а не заједно са адвокатима или јавним тужиоцима и њиховим заменицима, који у сваком поступку који се води пред било којим судом заступају интересе своје странке, односно државе.“ (стр. 4) Ако је то тако, нејасно је, ипак, одакле председнику Вишег суда у Београду идеја да у образложењу своје одлуке о изузећу једног судије из члана претресног већа на себе преузима улогу моралног арбитра и дели савете са ким судије треба или не треба да сарађују у борби за бољи положај своје професије. Но, све и да му та улога пристаје, још мање је јасно како је успео да из чињенице да различити правосудни актери имају различите процесне улоге изведе закључак да не могу сви заједно да се боре за достојанство гране власти којој припадају. Том би „логиком“ било немогуће да се уметници различитих професија – глумци, балетски уметници, оперски певачи – заједно боре за што бољи статус унутар једног позоришног ансамбла; да се навијачи различитих фудбалских тимова удружују зарад искорењивања хулиганизма на стадионима; да се извођачи различитих музичких жанрова удружују зарад заштите властитих ауторских права, итд.
Чланом 52, став 2, Закона о уређењу судова председник суда, међутим, није позван да дели моралне лекције већ да „обезбеђује законитост“ и „налаже отклањање неправилности“. Не само да председник Вишег суда у Београду то није учинио доношењем оспореног решења, већ је грубо повредио и уставно право на рад судије Трешњева тако што га је без законског основа изузео из претресног већа и онемогућио га да суди у датом кривичном предмету. Своју, доказано неутемељену, тврдњу да судије не треба да се струковно удружују са адвокатима и тужиоцима у организацијама попут ЦЕПРИС-а, председник суда је додатно поткрепио крајње инвентивним тумачењем одредби о финансирању удружења грађана. Па тако, он примећује „да се из статута ЦЕПРИС-а не види ко конкретно финансира ‘невладину организацију’“ (стр. 4) (Nota bene: упорно инсистирање председника суда на томе да ЦЕПРИС назива „невладином организацијом“, док остале облике струковног повезивања назива „удружењима“, ваљда је његов начин да пошаље сублиминалну поруку да постоји нешто потенцијално субверзивно у циљевима и деловању те организације, не схватајући да сва удружења по слову члана 2 Закона о удружењима јесу „невладине организације“). Дакле, како Статут у члану 16 пропушта да каже ко ће конкретно финансирати ЦЕПРИС, већ само сумарно наводи облике финансирања, председник суда закључује
„да је самим тим свакако могуће да се догоди да нпр. добровољне прилоге, донације или поклоне учини лице које је странка у неком судском поступку или је лично заинтересована за исход судског поступка у којем поступају судије које су чланови такве невладине организације, а њихови бранионици у таквим поступцима су адвокати, чланови невладине организације ЦЕПРИС. На тај начин лица би евентуално могла покушати да утичу на независност, самосталност и непристрасност судије приликом поступања…“ (стр. 4)
То све, по мишљењу председника суда, представља околност која је код других учесника у поступку – конкретно тужилаштва – изазвала оправдану сумњу у непристрасност суда, што је напослетку и довело до решења о изузећу.
Најпре би било поучно када би нас председник Вишег суда у Београду упутио бар на један пример удружења грађана у чијем се статуту изричито наводи „ко конкретно“ финансира ту организацију. Чак и када би у томе успео, у шта је тешко поверовати, то не би променило чињеницу да готово сва удружења грађана својим статутима на генералан начин предвиђају све законом дозвољене начине финансирања. Па тако и поменути члан 16 Статута ЦЕПРИС-а не садржи ништа друго до дословце преузет текст члана 36, став 1 Закона о удружењима, који регулише начин стицања имовине удружења. Но, одсуство навођења конкретног финансијера у Статуту ЦЕПРИС-а само је почетна (погрешна) премиса коју председник суда даље користи као основ за низ спекулативних опсервација шта је „свакако могуће да се догоди“ и шта би све „евентуално могло (да се) покуша“. Истина, све то о чему говори председник суда и још штошта много страшније би могло да се догоди. Проблем је у томе што члан 37, ст. 2 Закона о кривичном поступку, на којем председник суда формалноправно темељи своје решење о изузећу, захтева да „постоје“, а не „да би могле да постоје“ околности које изазивају сумњу у непристрасност судије. Оно што се у овом случају непобитно може утврдити да „постоји“ као чињеница јесте да је судија Трешњев члан организације у којој је члан и адвокат бранилац Бељански. Будући да је напред показано да не постоји никакво утемељење за тврдњу да је пуко чланство судија, тужилаца и адвоката у истим удружењима противуставан или противзаконит чин, то околност да судија и бранилац припадају истом удружењу сама по себи не може бити сматрана „околношћу која изазива сумњу у (судијску) непристрасност.“ Да би изузеће судије било законито неопходно је доказати да постоје и неке друге околности које оправдавају такву једну сумњу. Ако би којим случајем оспорено решење остало на снази, то би значило да је критеријум за постојање сумње у непристрасност судије спуштен изузетно ниско, а onus probandi пребачен на самог судију који би сумњичавим странкама морао изнова и изнова да доказује да је непристрасан. Такво тумачење одредбе о изузећу било би и у супротности са чланом 3, став 1 Закона о судијама, који каже: „Судија је дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност.“ Дакле, Закон полази од претпоставке да суд већ ужива поверење у властиту независност и непристрасност, а на судији је да то поверење „одржи“ и онда када би се могла појавити сумња да то није тако. Надаље, ставом 5 истог члана се предвиђа „дужност“ свих „државних органа и функционера“ – а и заменик тужиоца за организовани криминал и председник суда то јесу – „да својим поступањем и понашањем одржавају поверење у независност и непристрасност судија и судова.“
Решење председника Вишег суда у Београду о изузећу не само да крши установљену дужност о „одржавању поверења“ у непристрасност судства, већ је и тужна илустрација управносудског акта који врви од грешака у формалнологичком закључивању и кохерентном правничком резоновању, што за последицу има повреду уставних права на рад и удруживање судије Трешњева. Ово решење, нажалост, на најбољи начин потврђује и оправданост оснивања ЦЕПРИС-а чији је један од основних циљева „унапређивање правосуђа“ (члан 1 Статута).
У Београду, 22. 06. 2016.
проф. др Миодраг Јовановић
Ostavite komentar