Budući da je promena najvišeg pravnog akta u delu o pravosuđu i svojevrstan uslov za dalje evrointegracije Srbije, zastupnici te tvrdnje ukazuju i na taj poguban efekat odgovora „NE“. Pomenuta tvrdnja se zasniva na čl. 44 novousvojenog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. U toj odredbi, kojom se reguliše Ponovno raspisivanje referenduma, kaže se:
Ako su građani na referendumu doneli odluku protiv potvrđivanja akta odnosno pitanja koje je bilo predmet izjašnjavanja, o tom aktu, odnosno pitanju ne može se ponovo odlučivati na referendumu u roku kraćem od četiri godine od dana održavanja referenduma.
Problem sa ovom tvrdnjom jeste što u pogledu promene Ustava upućuje na zakon, kao niži pravni akt. Da malo pojasnimo. Član 203, stav 7 Ustava Srbije predviđa određene kategorije referenduma o promeni Ustava koje je Narodna skupština dužna da stavi građanima na potvrđivanje. Takav je, na primer, svaki referendum koji se tiče uređenja vlasti – u konkretnom slučaju, uređenja pravosuđa. Dakle, referendum 16. januara je iz kategorije obaveznih ustavnih referenduma. Obavezni referendum je, stoga, deo procedure promene Ustava, baš kao što su to i uslovi pod kojima se može pokrenuti novo izjašnjavanje o pitanju koje na prethodnom referendumu nije dobilo većinsku podršku građana. Drugim rečima,
Ponovno raspisivanje referenduma je integralni deo postupka za promenu Ustava, pa takvo jedno pitanje može biti regulisano isključivo samim Ustavom, a nikako zakonom kao nižim pravnim aktom.
Šta Ustav kaže na temu ponovnog raspisivanja obaveznog ustavnog referenduma koji u prvom navratu nije dobio podršku građana? Odgovor je jednostavan: Ustav se o tom pitanju ne izjašnjava!
Naime, čl. 203 samo predviđa da kada predlog za promenu Ustava ne dobije u Narodnoj Skupštini potrebnu dvotrećinsku većinu narodnih poslanika, što je proceduralni korak koji prethodi referendumu, tada se promeni Ustava po pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen ne može pristupiti u narednih godinu dana. Drugim rečima, poslanici se pre tog roka o pomenutim pitanjima ne mogu ponovo izjašnjavati.
Međutim, ustavotvorac se ne izjašnjava izričito o tome u kom roku se može ponovo raspisati obavezni ustavni referendum o pitanju koje je dobilo dvotrećinsku skupštinsku podršku, ali ne i većinu izašlih na referendum. Jedino vremensko ograničenje u pogledu promene koje se još u Ustavu predviđa jeste ono koje se odnosi na zabranu promene „za vreme ratnog ili vanrednog stanja“ (čl. 204).
U slučaju da u nedelju 16. januara građani većinski zaokruže odgovor „NE“, novi saziv Narodne skupštine, nakon aprilskih izbora, može bez ikakvih vremenskih ograničenja pokrenuti novu proceduru za promenu najvišeg pravnog akta u domenu pravosuđa.
Ostavite komentar