Uspešno smo zaključili da se nijedan podatak ne može označiti tajnim ukoliko se time prikriva nezakonito delovanje vlasti i sa njima povezanih lica. Upravo zbog toga, mediji su zaposlenog fabrike „Krušik“ spontano nazvali uzbunjivačem. On to u širem i konceptualnom smislu svakako jeste – ukazao je na ozbiljne nepravilnosti u radu organa vlasti, rizikujući moguće štetne posledice. Ipak, ovakav njegov status je upitan sa stanovišta domaćeg zakona. Ovo je jedva dočekao predsednik Srbije koji je zadovoljno zaključio da Obradović nije uzbunjivač.

Pre nego što objasnimo zašto je to tako, treba odgovoriti na pitanje – zašto je uopšte važno da li je Aleksandar Obradović uzbunjivač. Njegov uzbunjivački status ni na koji način ne bi uticao na činjenicu da se poslovnom tajnom ne mogu štititi izvršioci krivičnih dela i da on ne sme da bude progonjen za obelodanjivanje takvih podataka. Ipak, sticanje statusa uzbunjivača bi Obradoviću omogućilo dodatnu zaštitu, u kojoj bi progon kome je trenutno izložen dobio odgovarajuću kvalifikaciju – da je u pitanju nedozvoljena štetna posledica izazvana uzbunjivanjem (a ne puka greška policije, tužilaštva ili suda koja će u redovnom postupku biti utvrđena). Ova, kao i svaka druga štetna posledica, a naročito ona koja bi uticala na njegov budući radnopravni status, morala bi biti zaustavljena.

Pogledajmo sada u kojim uslovima bi Obradović mogao da traži status uzbunjivača. Zakon o zaštiti uzbunjivača obavezuje uzbunjivača da na nezakoniti rad ukaže prvo unutar sistema u kome je angažovan (u ovom slučaju to bi bio Krušik), zatim nadležnim institucijama (u ovom slučaju policiji i/ili tužilaštvu). Tek kada se ove opcije pokažu kao nedelotvorne, Obradović bi mogao da se obrati javnosti. Samo u ovakvom spletu okolnosti, on bi mogao da stekne status uzbunjivača.

Ovo „stepenovanje“ prijavljivanja ima svoju logiku i poznato je i u nekim drugim okolnostima, recimo prilikom prijave zlostavljanja na radu. Sistem pokušava da problem reši na nižem nivou, pre nego da svakim slučajem opterećuje sudove i javnost. Ovo je neka vrsta pravosudne decentralizacije koja je razumna, ali samo ukoliko u najvećoj mogućoj meri poštuje okolnosti u kojima je propisana. To poštovanje okolnosti najbolje možemo testirati analizom mogućih izuzetaka – kada uzbunjivač može da se obrati direktno javnosti i da ipak ostvari pravo na zaštitu.

Zakon o zaštiti uzbunjivača ovo omogućava u izuzetno suženom broju slučajeva – u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza. To znači da uzbunjivač vrlo retko može da direktno alarmira javnost. Ne samo da se radi o uslovima koji su sami po sebi izuzetni (opasnost po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, uništenje dokaza) već se traži da su ove opasnosti u trenutku prijavljivanja nezakonitog rada neposredne. Kod nastanka štete se traži takođe posebna šteta, ona koje je velikih razmera.

Tako u ovom slučaju ne bi bilo dovoljno da Obradović dokaže da bi dokazi o nezakonitim radnjama bili uništeni, već bi direktna prijava javnosti bila dozvoljena samo kada postoji neposredna, trenutna opasnost od uništenja dokaza. Ne treba posebno obrazlagati da zaposleni teško može „pogoditi“ ovaj trenutak, naročito ako uzmemo u obzir da on nema uvid u većinu radnji poslodavca, a naročito ne u akte policije i tužilaštva. Svemu ovome treba dodati i poslovično restriktivno tumačenje propisa koje vrše organi javne vlasti, gde bi za siguran dokaz opasnosti od neposrednog uništenja dokaza verovatno bilo potrebno da je Obradović nadležnog tužioca zatekao sa upaljenom šibicom iznad hrpe ugovora koje je Krušik zaključivao sa spornim privatnim firmama.

Ako svemu ovome dodamo još konkretnih podataka – recimo to da je Obradović imao ozbiljne razloge da sumnja u umešanost prva dva „stepenika“ za uzbunjivanje u nezakonite radnje na koje ukazuje, dobijamo celokupnu sliku bezizlaza u kojoj se našao naš ogledni uzbunjivač. Da je nezakoniti rad Krušika prijavio unutar firme, odnosno tužilaštvu i policiji (gde tužilaštvo istragu sprovodi posredstvom policije), izvesno je da bi Obradović bio uhapšen ili na drugi način progonjen mnogo pre nego što se to zaista i desilo.

U današnjim institucionalnim okolnostima javnost je sužena, ali je to ipak najbolja zaštita na koju pojedinac može da računa. Zbog toga su propisani zakonski izuzeci od redovnog puta uzbunjivanja neprihvatljivi i moguće smišljeni zbog onemogućavanja javnosti da bude informisana o nezakonitom radu vlasti.

Da bi zakon, inače donet u ranoj naprednjačkoj eri (2014), bio minimalno funkcionalan morao bi da proširi prostor za direktno uzbunjivanje javnosti. Trebalo bi ispitati neophodnost uslova neposrednosti kod opasnosti od uništenja dokaza i razmisliti o mogućim dodatnim izuzecima – recimo opravdanoj sumnji da će u slučaju redovnog postupka uzbunjivanja doći do ometanja istrage ili ispitivanja razloga uzbunjivanja. Ukoliko bi ovakva namera za izmenu zakona postojala, lako bi bilo ustanoviti odgovarajuće formulacije.

Sve ovo ne bi trebalo da bude dosadno pravničko trućanje, već ozbiljno upozorenje da su u propisima koje usvajamo važni svaka reč i svako slovo. Zato nam je važna Narodna skupština, to jest ozbiljna rasprava i demokratsko sukobljavanje argumenata u ovoj instituciji. To je ono što može promeniti sudbine ljudi.

U trenutku usvajanja Zakona o zaštiti uzbunjivača, ni međunarodni akteri nisu štedeli reči hvale za naprednjačke demokratske početke. Valjda su do danas naučili, ako ih to uopšte interesuje, da je u Srbiji đavo u (zakonskim) detaljima.

Na kraju, teško je ne primetiti da se u stotinama propisa i nepovratno izgubljenim godinama utrošenim za njihovo usvajanje može iščitati jedna deviza – nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da ne lovi miševe.

Peščanik.net, 21.10.2019.