Foto: Predrag Trokicić
U govoru na protestu sudija, tužilaca i advokata održanom 7. decembra prošle godine ispred Ustavnog suda, Miodrag Jovanović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, objasnio je prisutnima šta je ustavna trulež. Rekao je da ustavnu trulež „karakteriše stanje u kojem nosioci vlasti bez ikakvog zazora gaze Ustav i zakone zemlje, potkopavajući tako poverenje javnosti u institucije i prekoračujući sve pravne granice, kako bi sebi obezbedili privilegije i ostali na vlasti“.
Profesor je još dodao da o ustavnoj truleži „svedoči to da Vlada već mesecima ne postupa po odlukama Višeg suda u Zaječaru […] to što je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu još pre dve nedelje naložilo policiji hitno da preduzme radnje u cilju utvrđivanja identiteta onih koji su napali ekipu N1, a evo policija nije uspela da identifikuje lica koja smo videli na snimku. O tome svedoči i to što je policija odbila da asistira dežurnoj tužiteljki Prvog osnovnog javnog tužilaštva da izvrši uviđaj u Ćacilendu.
O tome svedoče orkestrirani napadi na Javno tužilaštvo za organizovani kriminal u kojima učestvuju predsednik, ministri, poslanici skupštinske većine, a vezani su za postupanje u slučajevima Nadstrešnica i Generalštab. Jer šta je drugo no ustavna trulež kada vam predsednik države poruči da u TOK-u sedi korumpirana banda. Kada vam se bivši ministar pravde, a sadašnji ministar kulture oglušio o poziv tužilaštva rečima ’imao sam pametnija posla’, a sve to začini sudija Ustavnog suda izjavom da se ’pravosuđe otelo i od političke i od izvršne vlasti’. To je izjava zbog koje se pada ispit na prvoj godini studija prava.“
Kao primere ustavne truleži, profesor nije naveo tri odluke Ustavnog suda donete povodom izbora članova Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca. Profesor nije mogao da ih navede jer u vreme kada je govorio o tome one još nisu bile donete, što ne znači da ne zaslužuju da budu barem pomenute u nizu primera takve truleži. Po svom karakteru i posledicama, moglo bi se čak reći da one izlaze iz okvira ustavne truleži – pre bi se mogle oceniti kao nasilje nad Ustavom i vladavinom prava.
Nije to prvi primer nasilja nad Ustavom i vladavinom prava. Zlobnici bi rekli da smo mi na to čak i navikli, najčešće od strane najviših državnih funkcionera. Međutim, ovoga puta nasilje nad Ustavom i vladavinom prava vrši sam Ustavni sud (čiji je sudija koji je javno izjavio da se pravosuđe otelo od političke i izvršne vlasti, a koji je i redovni profesor ustavnog prava, u međuvremenu postao predsednik suda).
Izbori za članove Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca održani su 23. decembra 2025. godine. Na ovim izborima su za članove Visokog saveta tužilaštva izabrani javni tužioci Predrag Milovanović i Jovana Komnenović (oboje iz osnovnih javnih tužilaštava), Boris Majlat (iz viših javnih tužilaštava), Radmila Jovanović (iz apelacionih javnih tužilaštava i javnih tužilaštava posebne nadležnosti) i Jasmina Stanković (iz Vrhovnog javnog tužilaštva).
Šest javnih tužilaca je izjavilo prigovore Visokom savetu tužilaštva na rezultate izbora zbog navodnih nepravilnosti na biračkim mestima Kragujevac 2, Novi Sad 2, Niš 3 i Kragujevac 3, koje je Visoki savet tužilaštva odbio rešenjima donetim na elektronskoj sednici održanoj 26. decembra 2025. godine.
Prva odluka Ustavnog suda povodom izbora članova Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca (VIIIУ-265/2025) doneta je u Velikom veću dana 15.1.2026. godine. Ovom odlukom, Ustavni sud je usvojio žalbe šest javnih tužilaca, izjavljene protiv šest rešenja Visokog saveta tužilaštva (A.1251/25, A.1253/25. A.1254/25, A.1255/25, A.1256/25, A.1257/25) od 26. decembra 2025. godine, kojima su odbijeni prigovori ovih javnih tužilaca na regularnost izbora na biračkim mestima Kragujevac 2, Novi Sad 2, Niš 3 i Kragujevac 3.
Žalbama se tražilo da Ustavni sud poništi navedena rešenja Visokog saveta tužilaštva i poništi izbore na biračkim mestima na koja se odnose podneti prigovori. Ustavni sud je usvojio žalbe i poništio rešenja. Iako u dispozitivu odluke Ustavni sud nije naveo da poništava izbore na navedenim biračkim mestima (na šta je ovlašćen odredbom člana 41 stav 4 Zakona o Visokom savetu tužilaštva), u obrazloženju odluke je zaključio da je Visoki savet tužilaštva dužan „da poništi izbore na biračkim mestima označenim u podnetim prigovorima, te da iste ponovi u zakonskom roku od osam dana“, a potom, da ne bi bilo zabune i pravničkog cepidlačenja da li su i stavovi izneti u obrazloženju obavezujući (oko čega su i u teoriji i u praksi mišljenja podeljena), naglasio da „na izvršenje Odluke Ustavnog suda ne obavezuje samo izreka Odluke Suda, već i stavovi izneti u obrazloženju“.
Suština obrazloženja ove odluke je da poništena rešenja Visokog saveta tužilaštva, usled procesnih manjkavosti (kojih je zaista i bilo) ne mogu proizvoditi pravno dejstvo, ne samo od trenutka donošenja odluka Ustavnog suda, već i pre tog momenta, odnosno da se smatra kao da nisu ni doneta. To praktično znači da je Ustavni sud zauzeo stav da Visoki savet tužilaštva nije ni doneo rešenja o prigovorima u roku od 48 časova od časa prijema prigovora (a jeste jer ako rešenja nisu ni doneta, kako su onda podnete žalbe Ustavnom sudu protiv tih rešenja), pa se prigovori, prema odredbi člana 40 stav 2 Zakona o Visokom savetu tužilaštva, automatski smatraju usvojenim. Kako je Visoki savet tužilaštva ipak (istini za volju, uz brojne procesne nedostatke) doneo rešenja o prigovorima, to je Ustavni sud sam kreirao fikciju da se prigovori smatraju usvojenim protekom zakonskog roka za rešavanje o prigovorima.
Zauzimanjem ovakvog stava, Ustavni sud je prekoračio svoja ovlašćenja jer je odredbom člana 102 i 103 Zakona o Ustavnom sudu nedvosmisleno propisano da odluka Ustavnog suda po žalbi nosioca javnotužilačke funkcije, koja isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe protiv odluke Visokog saveta tužilaštva ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku. Da bude jasnije, rešenja Visokog saveta tužilaštva o odbijanju prigovora važila su do dostavljanja odluke Ustavnog suda kojim su ta rešenja poništena, ali se nikako ne može smatrati da Visoki savet tužilaštva uopšte nije ni odlučio o prigovorima, pa se nije ni mogla primeniti pravna fikcija iz člana 40 stav 2 Zakona o Visokom savetu tužilaštva da se prigovori po sili zakona smatraju usvojenim.
Ipak, Ustavni sud je odlučio „da se po sili zakona predmetni prigovori smatraju usvojenim“, pa je – bez upuštanja u ocenu navoda prigovora koji se tiču same regularnosti izbora, bez upuštanja u ocenu da li je bilo povreda izbornih prava, bez upuštanja u ocenu da li je izborni proces na navedenim biračkim mestima kontaminiran bilo kakvim nepravilnostima – isključivo nastupanjem zakonske fikcije (koju je pri tome sam i kreirao), odlučio da se prigovori po sili zakona moraju usvojiti, te da se izbori na navedenim biračkim mestima moraju poništiti i ponovo sprovesti.
Dakle, Ustavni sud zauzima stav da se usvajanje prigovora po sili zakona, kada se o prigovorima ne odluči o propisanom roku, ne može više pobijati i preispitivati, bez obzira da li je sam izborni proces bio regularan. Ovakvom odlukom Ustavnog suda praktično je poništen izbor za članove Visokog saveta tužilaštva javnih tužilaca Borisa Majlata, kandidata iz viših javnih tužilaštava, kao i Predraga Milovanovića i Jovane Komnenović, kandidata iz osnovnih javnih tužilaštava.
Radi sprovođenja ove odluke Ustavnog suda, Visoki savet tužilaštva je 19. januara 2026. godine doneo rešenja kojima je konstatovao da se prigovori smatraju usvojenim, te je poništio izbore na navedenim biračkim mestima i odlučio da se izborne radnje i izbori na ovim biračkim mestima ponavljaju. Protiv ovih rešenja žalbe Ustavnom sudu su izjavili kandidati Boris Majlat i Jovana Komnenović.
Povodom žalbi Borisa Majlata i Jovane Komnenović Ustavni sud je 26.1.2026. godine doneo drugu odluku povodom izbora članova Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca i to rešenje kojim je odbacio ove žalbe (VIIIУ-7/2026) u Malom veću. U ovom rešenju Ustavni sud zauzima stav da su žalbe nedopuštene, odnosno da podnosioci žalbi nemaju pravo na žalbu jer je prethodno opisanom odlukom Ustavnog suda utvrđeno da se usvajanje prigovora po sili zakona, kada se o prigovorima ne odluči o propisanom roku, ne može više pobijati i preispitivati, a pobijano rešenje je doneto radi sprovođenja odluke Ustavnog suda.
Može se reći da je ovde Ustavni sud dosledan stavovima u svojoj prethodnoj odluci i da u potpunosti ostaje kod tako zauzetih stavova, iako je sam stav da podnosioci žalbi nemaju pravo na žalbu Ustavnom sudu problematičan jer se kandidatima smanjuje obim prava koje im zakon daje, obzirom da je članom 41 stav 2 Zakona o Visokom savetu tužilaštva propisano da kandidat može podneti žalbu Ustavnom sudu protiv rešenja kojim je usvojen prigovor, pri čemu zakon ne pravi razliku da li je to rešenje doneto povodom sprovođenja Ustavnog suda. Ne samo što ovakvim stavom Ustavni sud lišava podnosioce žalbi (izabrane kandidate kojima je izbor poništen bez utvrđivanja postojanja nepravilnosti koje dovode u pitanje regularnost izbornog postupka) prava na žalbu koje im garantuje Zakon o visokom savetu tužilaštva, već i isključuje mogućnost utvrđivanja činjenice da li je izborni proces bio regularan ili nije. Tako Ustavni sud stvara mogućnost nastupanja faktičke nemogućnosti završavanja izbornog procesa jer je zbog propisane dvotrećinske većine za donošenje odluke Visokog saveta tužilaštva u prigovorima (8 od 11) i realne podeljenosti Saveta na dva bloka od kojih ni jedan nema osam potrebnih glasova, vrlo verovatno da nakon ponovljenih izbora Savet neće odlučiti o prigovorima u propisanom roku pa će se prigovori po sili zakona smatrati usvojenim.
Kako je Ustavni sud odbacio žalbe kandidata Borisa Majlata i Jovane Komnenović, izbori su na navedenim biračkim mestima ponovljeni. Na ponovljenim izborima je ponovo u Visoki savet tužilaštva izabran kandidat Predrag Milovanović, ali kandidati Boris Majlat i Jovana Komnenović ovoga puta nisu izabrani. Umesto Borisa Majlata, iz viših javnih tužilaštava je izabran Nikola Uskoković, a umesto Jovane Komnenović iz osnovnih javnih tužilaštava izabran je Boris Pavlović.
Posle ponovljenih izbora, tri javna tužioca su izjavili prigovore Visokom savetu tužilaštva zbog navodnih nepravilnosti na biračkim mestima Kragujevac 2 i Niš 3. Visoki savet tužilaštva nije doneo rešenja o ovim prigovorima jer nije postignuta potrebna većina glasova članova Saveta ni za odluku o usvajanju prigovora, kao ni za odluku o odbijanju prigovora. Kako rešenje kojim se odlučuje o prigovorima nije doneto u roku od 48 časova od časa podnošenja prigovora, Visoki savet tužilaštva je 27. februara 2026. godine doneo rešenja kojim se prigovori smatraju usvojenim, što je u potpunosti u skladu sa dve prethodne odluke Ustavnog suda, s tim što je ovoga puta zakonska fikcija da se prigovori smatraju usvojenim zaista nastupila istekom roka, dok ju je u prethodnom slučaju kreirao Ustavni sud.
Treća odluka Ustavnog suda u vezi izbora članova Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca (VIIIУ-27/2026) doneta je u Velikom veću dana 23.03.2026. godine povodom žalbi Nikole Uskokovića, Borisa Pavlovića i Predraga Milovanovića, izjavljenih protiv rešenja Visokog saveta tužilaštva kojima se prigovori smatraju usvojenim te se ponavljaju izbori na biračkim mestima Kragujevac 2 i Niš 3. Tako se Ustavni sud našao u istoj pravnoj situaciji kao i po podnetim žalbama Borisa Majlata i Jovane Komnenović koje je odbacio kao nedopuštene. Međutim, ovom odlukom Ustavni sud je usvojio žalbe kandidata Nikole Uskokovića, Borisa Pavlovića i Predraga Milovanovića pa je poništio rešenja Visokog saveta tužilaštva kojim su usvojeni progovori tri javna tužioca od 27. februara 2026. godine. Istom odlukom je ovoga puta odbio kao neosnovane prigovore tri javna tužioca izjavljene zbog povrede izbornog prava na biračkim mestima Kragujevac 2 i Niš 3 i naložio Visokom savetu tužilaštva da bez odlaganja objavi konačne rezultate glasanja i donese odluku kojom konstatuje izbor članova Saveta.
U ovoj odluci Ustavni sud zauzima stavove protivrečne stavovima koje je zauzeo u prethodne dve odluke. Proglasio je žalbe dopuštenim, što nije sporno, ali kako su onda u prethodnom postupku žalbe Borisa Majlata i Jovane Komnenović bile nedopuštene, kada su donete protiv istovrsnog rešenja Visokog saveta tužilaštva (da se prigovori po sili zakona smatraju usvojenim). Nadalje, ovoga puta Ustavni sud u obrazloženju zauzima stav da nastupanje pravne fikcije da se prigovori smatraju usvojenim „proizvodi ista pravna dejstva kao odluka o usvajanju prigovora, a takva pravna posledica ima karakter pojedinačne odluke u izbornom postupku i podobna je za sudsku kontrolu“. U prethodne dve odluke nedvosmisleno je zauzet stav da se usvajanje prigovora po sili zakona, kada se o prigovorima ne odluči u propisanom roku ne može više pobijati i preispitivati. Ovoga puta, za razliku od prve odluke, Ustavni sud shvata da „neopravdano odlaganje okončanja izbornog postupka… iziskuje da Ustavni sud donese odluku kojom se omogućava da se okonča izborni postupak, odnosno kojom se obezbeđuje odgovarajući ’anti-deadlock mehanizam’, pa je naložio Visokom savetu tužilaštva da donese odluku da bez odlaganja objavi konačne rezultate glasanja i bez odlaganja donese odluku kojom konstatuje izbor članova Saveta Nikole Uskokovića, Predraga Milovanovića i Borisa Pavlovića.“
Problem je samo u tome što za ovakvu odluku Ustavni sud nije imao zakonski osnov. Naime, članom 42 stav 4 Zakona o Visokom savetu tužilaštva je propisano kada Savet objavljuje konačne rezultate glasanja i donosi odluku kojom konstatuje izbor člana Saveta – posle proteka roka za podnošenje prigovora, ako prigovor nije podnet (što ovde nije slučaj – prigovori su podneti), ili posle proteka roka za podnošenje žalbe Ustavnom sudu, ako žalba Ustavnom sudu nije podneta (što ovde nije slučaj – i žalbe su podnete), odnosno posle prijema odluke Ustavnog suda kojom odbija ili odbacuje žalbu (što takođe ovde nije slučaj – Ustavni sud nije odbio niti odbacio žalbe, već ih je usvojio) i tu je kraj. Zakon ne poznaje druge situacije kada se objavljuju konačni rezultati glasanja i konstatuje izbor članova Saveta pa čak ni kada to nalaže Ustavni sud. Jednostavno, Ustavni sud nije ni Ustavom, ni zakonom niti bilo kojim drugim propisom ovlašćen da izda takav nalog Visokom savetu tužilaštva.
Opisanim postupanjem kroz tri odluke Ustavnog suda u vezi članova Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca, Ustavni sud je izašao iz uloge zaštitnika ustavnosti i zakonitosti (koju mu dodeljuje Ustav) i ušao u potpuno suprotnu ulogu. Uzurpiranjem ovlašćenja koja nema, Ustavni sud je dovršio proces prekrajanja izborne volje birača. Zbog prekrajanja izbornih rezultata ponavljanjem izbora, a da prethodno nisu utvrđeni razlozi koji dovode u pitanje regularnost izbornog procesa, legitimitet Nikole Uskokovića i Borisa Pavlovića, kao novoizabranih članova Visokog saveta tužilaštva je sporan. Legitimitet Predraga Milovanovića nije pod znakom pitanja jer je nesporno izabran u oba izborna postupka, ali se može osporiti zakonitost njegove kandidature, kao i kandidature Borisa Pavlovića pošto je odredbom člana 16 stav 2 Zakona o Visokom savetu tužilaštva propisano da izborni član Saveta ne može biti ponovo izabran na tu funkciju.
Ako imamo u vidu i da je javna tužiteljka iz Vrhovnog javnog tužilaštva Jasmina Stanković izabrana u Savet kao jedini kandidat, da javna tužiteljka iz apelacionih javnih tužilaštava Radmila Jovanović zbog navršenja radnog veka i odlaska u penziju neće imati puni mandat, kao i da Narodna skupština nije izabrala nijednog člana Saveta iz reda istaknutih pravnika „koje bira Narodna skupština“ (ni jedan nije dobio potrebnu dvotrećinsku većinu glasova narodnih poslanika), već su svi izabrani od strane petočlane Komisije (plan B ukoliko izbor u Narodnoj skupštini ne uspe), s pravom se može zaključiti da je sporan ili legitimitet ili legalitet svih izbornih članova Visokog saveta tužilaštva, a kod jednog člana i legitimitet i legalitet.
Uzurpiranjem ovlašćenja koja nema, Ustavni sud nije samo dovršio proces prekrajanja izborne volje birača, nego se postavio i iznad zakona (Zakona o Ustavnom sudu i Zakona o Visokom savetu tužilaštva) pa čak i iznad Ustava (članom 1 Ustava Republike Srbije proklamovano je da je Republika Srbija zasnovana na vladavini prava) i dao, ne samo novi doprinos opisu stanja „ustavne truleži“, već i praktičan primer nasilja nad Ustavom i vladavinom prava od strane organa čiji je smisao postojanja njihova zaštita.
Autor je Radovan Lazić, javni tužilac Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu i predsednik UO CEPRIS-a.
Tekst je prenet sa Peščanika.
Ostavite komentar