Dr Slobodan Beljanski
Priliku da odlučuje o zahtevu za izuzeće sudije predsednik Višeg suda u Beogradu iskoristio je, po svemu sudeći, za sasvim drugačiji cilj: da ospori mogućnost postojanja udruženja kakvo je CEPRIS. Za ovo osporavanje koristi tri pravno-logički neodrživa argumenta.
Prvi argument predsednika glasi: zajedničko zalaganje sudija i advokata za nezavisan ili samostalan status i stručan, nepristrasan i efikasan rad pravosuđa, samo po sebi izaziva sumnju u samostalnost i nepristrasnost sudija. Tvrditi da zalaganje za neki apsolutno poželjan opšti cilj dovodi u pitanje dobre namere i predstavlja dezavuisanje istog tog cilja, samo zbog toga što ne potiče od jedne klase subjekata, nego od dve ili više klasa, predstavlja jednu od klasičnih pogrešaka u dokazu, obično onu poznatu u logici pod nazivom prelazak u drugi rod. Na primer: dobro je kada se sudije zalažu za sopstvenu nezavisnost i samostalnost, ali ako se istom zalaganju pridruže i advokati zalaganje sudija postaje ne samo problematično, nego ih upravo razotkriva kao zavisne i nesamostalne. Uprošćenije govoreći, paradoksalan je stav da ako se sudija zalaže za nepristrasnost, a za nju se zalaže i advokat, to već dokazuje da je sudija pristrasan, kao što bi paradoksalan bio i stav da ako se sudija u istom „savezu“ zalaže za stručnost – dokazuje da je nestručan!
Drugi argument zasniva se na stavu da, za razliku od drugih udruženja, koja, recimo, imaju za cilj usavršavanje pravnog sistema i vladavine prava, CEPRIS zadire u statusna pitanja sudija. Radi se o opštoj pogrešci u zaključku koja, prema podeli koja potiče još od Aristotela, izvire iz jezika i naziva se fallacia aequivocationis. U ovom slučaju pogreška je hotimična, pa ne predstavlja paralogizam, već čisti sofizam. Reč „status“, naime, označava i nečiji formalni položaj, ali i kvalitet tog položaja ili njegovo stanje stvari (status rerum). Kada se u Statutu CEPRIS-a kaže da udruženje „s ciljem stvaranja uslova za nezavisan ili samostalan status i stručan, nepristrasan i efikasan rad pravosuđa…istražuje probleme koji se pojavljuju u pravosudnoj praksi“, reč „status“ koristi se, jer i ne može drugačije, samo u ovom drugom smislu. Radi se o razmatranju prakse i zakonskih rešenja od kojih zavise nezavisan i samostalan status sudija. To razmatranje nije decizivnog već diskurzivnog tipa. Zato se i pojam „status“ ne koristi u formacijskom, već relacijskom smislu, jer ne označava učešće u tome kako postati i prestati da se bude „neko“ (sudija), već kako taj ko jeste „neko“ da bude „nekakav“. Jasno je da udruženje ne može vrednovati, birati i razrešavati sudije, već može samo na stručnom planu da razmatra postojeća rešenja i eventualno inicira njihova poboljšanja. Ni nevladine organizacije koje se bave vojnim pitanjima ili spoljnom politikom ne vode kadrovsku politiku vojske ili spoljnu politiku države, već pokušavaju da pomognu državi da bolje sagleda probleme u ovim oblastima i nađe, ako je potrebno, bolja rešenja od postojećih.
Najzad, stav predsednika suda je da „u borbi za nepristrasnost, nezavisnost i samostalnost u radu suda i sudija mogu učestvovati samo sudije koje kao takve i čine samostalnu i nezavisnu granu vlasti – sudsku…a koju sa sudstvom ne čine advokatura i javna tužilaštva, kao stranke u postupku“. Drugim rečima, kada predsednik smatra da su sudovi, samim tim što u Ustavu i zakonu piše da su samostalna i nezavisna grana vlasti, na nominalnom planu sebi već realno obezbedili ova svojstva, pa niko drugi osim sudija samih ne može ta svojstva ni da razmatra, a kamoli da podstiče bolja zakonska rešenja za njihovo obezbeđenje, on pada u pogrešku neosnovanog razloga ili cirkularnog dokaza, u logici nazvanu petitio principii i ciculus demonstrando. Kada jednu tezu dokazujemo drugom koja je i sama sporna, pa bi prvo nju trebalo dokazati ne činimo ništa drugo nego to da anticipiramo princip ili tražimo da nam se veruje na reč. Nasuprot tome, zalaganje za ustavne principe i vrednosti propisane zakonom pravo je svih građana. Tvrdeći da se za svoju samostalnost i nezavisnost mogu zalagati samo sudije i niko drugi, predsednik zapravo negira pravo na kritiku i kontrolu jedne grane vlasti, kao što negira i ustavno prava na slobodu izražavanja.
Sve tri pravno-logička nedostatka, osim što vode zabrinjavajućem snižavanju kriterijuma za sumnju u nepristrasnost sudija, izraz su nedopustive pravno-logičke inverzije: apriornog nepoverenja u sposobnost sudija da održe sopstveni moralni integritet i psihološku ekvidistancu prema interesima stranaka, i priznanja da se odreda radi o slabim ličnostima, čija se pristrasnost pretpostavlja.
- 06. 2016.
Dr Slobodan Beljanski
Ostavite komentar