Sumnjiva lica ili CEPRIS u provlačenju kroz rešeto

April 26, 2021 CEPRIS

Foto: Screenshot/Youtube

Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. Tako je govorio Nušićev sreski kapetan Jerotije Pantić u svom naumu da pošto-poto otkrije identitet tobožnjeg sumnjivog lica koje radi o glavi državnoj vlasti.

Slično razmišljaju i rado bi tako postupali i današnji Jerotiji, pravilno raspoređeni po različitim državnim organima, od kojih su u skorije vreme najglasniji oni koji sede u Narodnoj skupštini. U odsustvu istinski demokratskog parlamentarnog života, oni se utrkuju u tome ko će pronaći više sumnjivih lica kojima će netom biti prilepljene etikete političkih (čitaj: državnih) neprijatelja. Na toj listi se, pored opozicionih političara, visoko kotiraju i svi oni javni delatnici, predstavnici medija i nevladine organizacije koji se kritički odnose prema vladajućoj politici.

U skorašnjem provlačenju kroz rešeto, kao posebno sumnjiva lica označeni su Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i njegov istaknuti član, sudija Miodrag Majić, kojem je, zapravo, već duže vreme namenjena ta uloga.

Jedan od najupečatljivijih Jerotija današnje vlasti ustvrdio je, najpre, iz skupštinskih klupa da je CEPRIS “parapolitička organizacija”. Ta etiketa upućuje na dvostruku sumnjivost — prefiks “para” treba kod slušaoca da ostavi utisak da je reč o organizaciji koja deluje mimo zakonskih okvira, dok pridev “politička” treba da sugeriše da se ona latila poslova kojima mogu da se bave samo političke stranke.

Ni jedna od te dve sumnje, naravno, nije osnovana. Krenimo od ove potonje. Stara je mantra trenutne vlasti u Srbiji da svako ko kritikuje određene javne politike treba da osnuje političku partiju, izađe na izbore i proba da ih dobije. Takav stav ne samo da nema uporište u demokratskoj političkoj teoriji, nego je on i pravno neutemeljen, što potvrđuje već i letimičan pogled na slovo Ustava Srbije. Zagarantovane ustavne slobode mišljenja i izražavanja, okupljanja i udruživanja postoje upravo zato da bi pojedinci i organizacije mogli da aktivno učestvuju u političkom životu zemlje.

CEPRIS je osnovan da bi “izučavao sadržaj i primenu propisa iz oblasti pravosuđa, istraživao probleme koji se pojavlljuju u pravosudnoj praksi i predlagao i preduzimao mere za njihovo otklanjanje”. To piše u čl. 2 Statuta udruženja, na osnovu kojeg je ono odlukom nadležnog državnog organa — Agencije za privredne registre — upisano u Registar udruženja građana. CEPPRIS se, dakle, na zakonit način bavi pravosudnom politikom, baš kao što i Miodrag Majić u svom javnom delanju sledi slovo Zakona o sudijama, prema kojem su “sudije dužne da se u svakoj prilici pridržavaju Etičkog kodeksa”, a taj akt dopušta sudijama da učestvuju “na javnim raspravama političke prirode” kada se one “odnose na pitanja koja se tiču rada sudova i nezavisnosti sudstva”.

Drugim vapajem iz skupštinskih klupa Jerotije pređašnji je poželeo “da zna ko finansira” CEPRIS. Pa, evo, da jednom zasvagda razrešimo tu “misteriju” kojom predstavnici vlasti učestalo obavijaju organizacije civilnog društva. Zakon o udruženjima u svom članu 36 kaže da “udruženje može sticati imovinu od članarine, dobrovoljnih priloga, donacija i poklona (u novcu ili naturi), finansijskih subvencija, ostavina, kamata na uloge, zakupnine, dividendi i na drugi zakonom dozvoljeni način”. Statut CEPRIS-a u članu 16 u potpunosti preuzima pomenutu zakonsku odredbu, baš kao što, pretpostavljam, to čine i statuti drugih nevladinih organizacija.

A na pitanje ko konkretno finansira projektne aktivnosti CEPRIS-a, odgovor je još jednostavniji: isti oni koji zdušno finansijski potpomažu različite politike ove vlade — EU, Juesejd (USAID), Fond za otvoreno društvo, Ambasada kraljevine Holandije — da pomenem samo neke.

Ali sve je to, naravno, lako proverljivo. I budući da je u proteklih mesec dana CEPRIS bio subjekt finansijske kontrole u okviru predistražnog postupka koji sprovodi Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, sve pravno relevantne činjenice u vezi sa finansijskim poslovanjem su nepobitno utvrđene. U celoj ovoj priči, međutim, pravo je pitanje šta je ponukalo tužilaštvo da reaguje u pogledu CEPRIS-a ili Upravu za sprečavane pranja novca da nedavno pravi spisak medijskih radnika i udruženja građana koji tobož imaju veze sa finansiranjem terorizma ili pranjem novca.

Da bi pomenuti državni organi postupali, u oba slučaja je nužno da postoje osnovi sumnje. U današnjoj Srbiji izgleda da je za njihovo postojanje dovoljno to da neki novi Jerotiji Pantići iz skupštinskih klupa do iznemoglosti trućaju o sumnjivim licima.