Jovanović: O čemu govorimo kada govorimo o integritetu tužilaca

Kada je sjajni američki pisac Rejmond Karver napisao svoju čuvenu priču O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, on je u prvi plan stavio naše različite, individualno obojene, predstave o tome kakvi se sve postupci i ponašanja mogu okarakterisati kao dokazi ljubavi prema drugoj osobi.Akteri njegove priče raspravljaju o slučajevima koje bi najveći broj ljudi bez ikakvih zadrški nazvao primerima ljubavi, ali i o onim drugim oko kojih bi mišljenja u najmanju ruku bila podeljena. Da li pojam integriteta, nalik pojmu ljubavi, može da generiše debate i oprečne stavove o tome kakvi se sve postupci i ponašanja mogu kvalifikovati kao verodostojni pokazatelj da se neka osoba odlikuje tom osobinom?

Intuicija nam govori da takvih velikih rasprava ne bi smelo da bude kada je reč o značenju pojma integritet. Za početak, ljubav je emotivno stanje, dok je integritet moralna kategorija. Budući da je specifično emotivno stanje, ljubav različite ljude nagoni na najrazličitije postupke, pa smo tako skloni da neke granične manifestacije označimo kao primere „bolesne“, „patološke“, „ludačke“ ljubavi. Već podsetnik na našu svakodnevnu jezičku praksu uverava nas da ništa nalik tome ne srećemo u označavanju određenih osoba kao „ljudi sa integritetom“.

Međutim, da li su stvari baš tako jednostavne kao što na prvi pogled izgledaju? Autori zbornika Jačanje integriteta u javnom tužilaštvu Srbije već na samom početku pozivaju na oprez: „Ukoliko pokušate da definišete pojam i značenje integriteta u kontekstu obavlјanja javnotužilačke funkcije naletećete na jedan intelektualni zid, koji vas sprečava da jednu reč, koja sve nas asocira na nešto imaginarno i filozofski određeno, uvedete u realnost svakodnevnog posla jednog zamenika javnog tužioca ili tužioca.“1

Ova opaska, da je po sredi pojam koji „asocira na nešto imaginarno“, a u isto vreme „filozofsko određeno“, pomalo je nespretna, a suštinski i netačna. Retko ko bi, na primer, od nas držao da u stvarnosti ne postoje „ljudi od integriteta“, te da sam pojam integriteta pripada svetu imaginarnog. S druge strane, opaska kao da sugeriše da kada filozofi pokušavaju da odrede značenje nekog pojma, onda on postaje neupotrebljiv za svakodnevnu upotrebu. Naravno, ni to nije tačno. Naprotiv, u tradiciji analitičke filozofije je da, upravo polazeći od postojeće jezičke prakse, pokuša da ponudi anatomiju jednog pojma, da ga razbije na sastavne delove, da ga tako bolje i jasnije osvetli onima koji tim pojmom operišu. To će upravo biti i moj zadatak. Razmotriću, najpre, opšti pojam integriteta2, a onda ću se pozabaviti njegovim značenjem u kontekstu obavljanja javnotužilačke funkcije.

Latinska reč integer označava nešto što je kompletno, celovito, nepodeljeno. Integritet bismo, stoga, mogli odmah da dovedemo u vezu sa koherentnošću. Čovek od integriteta je u neku ruku „celovit čovek“. O kakvoj se, međutim, koherentnosti radi? Najpre, koherentnost podrazumeva konzistentnost unutar vlastitog seta principa i privrženosti (npr. očito da konzistentnosti nema ako osoba kaže da podjednako vrednuje principe poštenja i lične koristi). U sledećem koraku, neophodna je konzistentnost u postupanju u skladu sa ličnim setom principa i privrženosti – naprosto, nikada ne bismo za nekoga rekli da je osoba od integriteta samo zato što neprekidno ponavlja kako mu je, recimo, istina najdraža, a u praktičnim postupcima je nebrojeno puta uhvaćen u laži. Na kraju, kvalitet osobe od integriteta po pravilu ćemo uskratiti i nekome ko se zaklinje u privrženost istini po svaku cenu, ali se u praktičkom delovanju uzdržava da se o osetljivim stvarima izjašnjava i dokazano je spreman da govori istinu samo kada to u datim okolnostima njemu lično to koristi. Drugim rečima, teško da se može govoriti o konzistentnom postupanju ako razlozi za delanje nisu adekvatni – primerice, kada onaj ko govori istinu ne govori je zarad istine same, već isključivo zato što to doprinosi njegovoj ličnoj koristi

Sve do sada rečeno tiče se internog, odnosno personalnog aspekta integriteta – da je osoba konzistentna unutar vlastitog seta usvojenih principa, da dosledno postupa u skladu sa njima i da to čini iz odgogovarajućih razloga. No, uzmimo za primer osobu koja se u životu rukovodi principom – gledaj svoja posla i štiti samo vlastite interese. Ako takva osoba dosledno postupa u skladu sa vlastitim principima – npr. ne obaveštava rukovodioce svog preduzeća o saznanjima da neko od radnika poktrada firmu ili ne reaguje ni na koji način na požar u kontejneru koji bi se mogao razbuktati i napraviti znatno veću štetu u dvorištu zgrade u kojoj živi – i da to uvek čini iz odgovarajućih razloga: naime, da time štiti neki od potencijalno ugroženih ličnih interesa – da li bismo za takvu osobu rekli da je „čovek od integriteta“? Jasno je da bi odgovor bio odričan. To, onda, znači da je personalni integritet na kompleksan način povezan sa moralnimintegritetom. Odnosno, čini se da sadržina određenih principa isključuje osobe koje su im privržene iz kruga kandidata za status „ljudi sa moralnim integritetom“.

No, koji tačno principi se mogu okarakterisati moralnim principima? Katkada nam se odgovor na to pitanje čini samorazumljivim. Pa tako, i autori Zbornika preuzimaju definiciju, prema kojoj je integritet „kvalitet osobe na koju se može računati da će dati prednost moralnim razmatranjima, čak i kada postoji snažan podstrek za zaštitu sopstvenog interesa ili kada zna da izdaja moralnih principa može proći nekažnjeno.’’3 Međutim, uzmimo situaciju u kojoj živite u nacističkoj Nemačkoj, u podrumu krijete odbeglog Jevrejina, a nacističkom oficiru na vratima saopštavate da ste sami kod kuće. Iako ste lagali i lično se spasili od progona za kažnjivo delo, niko, osim Imanuela Kanta, ne bi vas zbog tog postupka isključio iz kruga kandidata za „osobu sa integritetom“. Isto bi se desilo i u situaciji u kojoj ste rizikovali vlastiti život da biste spasili život svog supružnika, umesto dvoje ljudi u istoj nevolji koje ne poznajete. Ovi primeri pokazuju: 1) da moralne dužnosti mogu da se sukobljavaju, 2) da moralne dužnosti koje proističu iz nekog privilegovanog odnosa, na primer braka, nisu nužno slabije od nekih opštih moralnih dužnosti (pomaganja ljudima u nevolji), kao i to 3) da je kontekst često od odlučujućeg značaja ako hoćemo da sudimo o tome šta će se smatrati „izdajom moralnih principa“.

Institucionalni okvir javnotužilačke funkcije je jedan takav specijalan kontekst unutar kojeg moralni princip „integriteta“ nalaže specijalni set dužnosti. Interesantno je da se taj princip izričito ne pominje ni u Zakonu o javnom tužilaštvu ni u profesionalnom tužilačkom Etičkom kodeksu.4

Ipak, opšteprihvaćen stav struke je da je to važan moralni princip u radu tužilaca. Šta on konkretno podrazumeva?Zakon o javnom tužilaštvu u čl. 47 kaže da „Javni tužilac i zamenik javnog tužioca u vršenju svoje funkcije postupaju u skladu sa Etičkim kodeksom“, a već letimičan pogled na Kodeks govori da jedna od centralnih etičkih vrlina koju mora da poseduje neko ko obavlja javnotužilačku funkciju jeste, ranije pominjana, doslednost i konzistentnost u postupanju, koja predstavlja jedan od elemenata integriteta. Kodeks, tako, nalaže da tužilac postupa „uvek“, „u svakoj prilici“, „predano“, „u svakom momentu i bez obzira na okolnosti“.

No, da konzistentno postupa kako tj. u skladu sa kojim principom? Na primer, meni kao gađaninu se čini da se republički javni tužilac „predano“ „u svakom momentu i bez obzira na okolnosti“ drži principa „gledaj svoja posla“ i „što dalje od očiju javnosti“, uvek kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo od strane lica koja pripadaju vladajućim političkim strukturima ili od strane lica koja su s njima povezana. Posve je jasno da, čak iako pomenuteprincipe okarakterišemo kao deo njenog internog, odnosno personalnog aspekta integriteta – na šta ona u svom privatnom životu ima puno pravo – njihova sadržina ni u kom slučaju ne korespondira sa moralnim integritetom koji se zahteva od nekog ko obavlja javnotužilačku funkciju.

Moralni integritet javnog tužioca neraskidivo je povezan sa njegovom funkcijom, a ona se, kao što svi znamo, ogleda u dužnosti da se „gone učinioci krivičnih dela i drugih kažnjivih dela“ (čl. 2, st. 1 Zakona). Nadalje, ta funkcija se mora vršiti „stručno, savesno, nepristrasno, pravično i bez nepotrebnog odlaganja“ (čl. 10a) Etički kodeks precizira da je „osnovna dužnost nosilaca javnotužilačke funkcije da u svakom momentu i bez obzira na okolnosti“ vrše svoju funkciju „i preduzimaju službene radnje“ (čl. II) Najzad, Kodeks kaže da su javni tužioci „dužni da u javnosti doprinose očuvanju stručnosti, poštenja, samostalnosti i nepristrasnosti svoje funkcije.“ (čl. III[4]) Dakle, nemoguće je slediti ove Zakonom i Kodeksom ustanovljene principe, a istovremeno se držati i maksima „gledaj svoja posla“ i „što dalje od očiju javnosti“. Naprosto, takav set principa je nekonzistentan, a bez konzistentnosti principa ne može biti ni moralnog integriteta.

Da li iz moje vizure građanina jedino republičkom javnom tužiocu manjka moralnog integriteta? Ne, taj se utisak proteže i na druge nosioce javnotužilačke funkcije. Ipak, moje specifično znanje pravnika i nekoga ko je zainteresovan za pitanje pravosuđa izbalansiraće taj utisak sa institucionalnim okvirom u kojem oni na nižim javnotužilačkim funkcijama rade – a taj okvir je određen njihovom „samostalnošću“, koja je miljama daleko od nezavisnosti u radu; određen je rigidnim hijerarhijskim ustrojstvom javnotužilačke službe i odsustvom efektivne kontrole nad policijom. Taj institucionalni seting se skladno naslanja na društveno-politički kontekst u kojem rukovodni princip javnotužilačkog rada postaje ona, sada već čuvena, izreka da „svaki predmet ima svoje vreme“.  

Ako sve navedene okolnosti jesu objašnjenje zašto javnost ne veruje u integritet javnih tužilaca, da li one istovremeno mogu poslužiti i kao valjano opravdanje zašto to jeste tako? Moje duboko uverenje je da je odgovor na to pitanje odričan. Na ovom mestu je od ključnog značaja onaj interni aspekt moralnog integriteta koji se tiče adekvatnih razloga za određeno ponašanje. Ako se osnovna dužnost javnih tužilaca sastoji u predanom i neselektivnom gonjenju učinilaca krivičnih dela, takva dužnost se u osnovi ne moževaljano obavljati ako se to ne čini iz razloga zbog kojih je ta funkcija po slovu Kodeksa i ustanovljena, a to je „doprinos jačanju vladavini parava“. Ne zaboravimo, pre no što od nekoga ko obavlja javnotužilačku funkciju zatražimo da je obavlja sa integritetom, mi, po slovu Zakona (čl. 76), od njega prethodno očekujemo da bude osoba „dostojna“ da bude izabrana za obavljanje takve jedne funkcije. Ima mnogo poslova kod kojih će se dostojnost za njihovo obavljanje naprosto ogledati u odsustvu razloga za nedostojnost, ali javnotužilačka funkcija nije jedna od njih. Ona nesumnjivo nalaže i jedan set pozitivnih kvaliteta, naime, da osoba kojaželi da obavlja tu funkciju bude hrabra, nepokolebljiva i odlučna. Bez tih odlika, osobe birane na položaj javnih tužilaca ne mogu ni svoju funkciju vršiti sa moralnim integritetom, niti ostaviti takav utisak u očima javnosti.

Svi vi jeste dostojni za vršenje ove funkcije – od vas se sada očekuje da je sa integritetom i vršite. Jer, građanima je očajnički potreban heroj iz tužilaštva.5 Po mogućstvu, više njih.        

1. Goran Ilić et al., Jačanje integriteta u javnom tužilaštvu u Srbiji (Beograd: Udruženje javnih tuzilaca i zamenika javnih tuzilaca), 2019, 6.
2. Analiza koja sledi zasnovana je prevashodno na  Lynne McFall, ‘Integrity’ (1987) 98 Ethics 1: 5-20.
3. Ilić et al., Jačanje integriteta u javnom tužilaštvu u Srbiji, 6.
4. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 87/2013)
5. Kako je to, upravo, nedavno formulisao novinar Stevan Dojčinović, urednik KRIKa.  http://rs.n1info.com/Vesti/a549750/Dojcinovic-Gradjani-ce-se-zasititi-afera-treba-im-heroj-iz-tuzilastva.html

Tekst je nastao u okviru izlaganja prof. Miodraga Jovanovića na konferenciji "Integritet i mehanizmi zaštite samostalnosti javnih tužilaca" u organizaciji Udruženja tužilaca Srbije, koja je održana 5. decembra 2019. godine u Novom Sadu.