Ustav: ODLOŽENO DO DALJEG

Javnost čeka odgovor na ova pitanja. Naročito iščekujemo ključni rasplet – da li će Ministarka na bilo koji način odgovarati za to što su ustavne izmene za nju lično bile preveliki zalogaj.

Ministarka pravde Nela Kuburović je sredinom avgusta, u intervjuu dnevnim novinama, najavila odlaganje izmena Ustava za 2020. O izmenama će, kaže, odlučivati sledeći saziv Narodne skupštine. Zanimljivo je da ovu informaciju do danas ne možemo pronaći u vestima i dokumentima objavljenim na internet stranici ministarstva. Prednost imaju sve druge informacije, čak i čestitke upućene o verskim praznicima.

Izgleda da je namera ministarstva da oznaku „hitno“ sa izmena Ustava ukloni u tajnosti. To je ipak teško izvesti, jer je upravo ona bila zaštitni znak Ministarstva u ovoj oblasti godinama unazad. Hitnost je naročito dobila na intenzitetu u poslednje tri godine, upravo u mandatu aktuelne ministarke. U ovom periodu smo videli pet različitih verzija ustavnih tekstova koje je Ministarstvo predstavilo i brojne skupove koji su gotovo na mesečnom nivou angažovali čitavu pravnu javnost u Srbiji.

Pozivi za rasprave, diskusije, kao i ključni dokumenti o ustavnim izmenama su zbog hitnosti upućivani i u nevreme – u sezoni godišnjih odmora i praznika. Primera radi, uvodni okrugli sto Ministarstva pravde o ustavnim promenama je u Beogradu održan sredinom jula 2017. godine, dok je prvi Radni tekst ustavnih amandmana objavljen sredinom januara 2018. godine. Svaka od brojnih aktivnosti Ministarstva je zahtevala prisustvo, ozbiljnost i adekvatno brzu reakciju – jer smo navodno svi bili na sprovođenju izuzetno važnog i urgentnog zadatka. Mnogi su u tome učestvovali uz punu svest o mogućnosti da njihovo vreme i dobra volja budu zloupotrebljeni. Sada je konačno jasno da se radilo o predstavi čiji je jedini rezultat istorija propuštenih rokova.

Ovu istoriju možemo ilustrovati i nekim primerima. Recimo, Akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme pravosuđa je davnu 2013. godinu predviđao kao ključnu za pripremu promena Ustava. Nedugo zatim je Akcioni plan za Poglavlje 23, u okviru evropskih integracija, kao krajnji rok za promenu Ustava postavio 2017. godinu. U poslednjem izveštaju o sprovođenju ovog plana koje je Ministarstvo objavilo, kao realistični rok za usvajanje promena se navodi septembar ove godine. U revidiranom Akcionom planu za Poglavlje 23, koji je nedavno upućen Evropskoj uniji na saglasnost, kao novi rok se navodi jun 2020. godine. Imajući u vidu rokove za konstituisanje Skupštine nakon izbora i izbor nove Vlade, i ovaj rok će neminovno biti propušten.

Stvari su se, dakle, bitno promenile. Ono što je bilo hitno postaće briga neke druge Vlade i nekih budućih institucija. O tome smo dobili usputno i nezvanično medijsko obaveštenje. Istovremeno, nismo dobili baš nikakvo obrazloženje. Zašto su se garancije o izmenama Ustava do kraja (svake prethodne) godine, uključujući i tekuću, pokazale neutemeljenim? Kako su se navodne, a zapravo izmišljene, pohvale Venecijanske komisije o dobrom ustavnom putu Srbije pretvorile u njegovo neodređeno odlaganje? Da li su uporne ideje Ministarstva o čvrstoj kontroli tužilaštva i pravosudnih saveta od strane vladajuće strukture, ipak bile kapi koje su na međunarodnom nivou prelile čašu?

Javnost čeka odgovor na ova pitanja. Naročito iščekujemo ključni rasplet – da li će ministarka na bilo koji način odgovarati za to što su ustavne izmene za nju lično bile preveliki zalogaj.

Od preuzimanja funkcije, njoj su mnogi zamerali neiskustvo i u tome videli glavni uzrok nesposobnosti da se izbori sa krupnim „ustavnim zadatkom“. Međutim, prihvatanje ove interpretacije bi predstavljalo previše jednostavno objašnjenje. Ministarstvo pravde i Vlada su pre tri godine prigrabili ustavotvornu funkciju koja im ne pripada. Nakon neminovnog neuspeha, oni se te vlasti preko noći i gotovo bez reči, odriču. Ovo je odlika arogancije, neodgovornosti i zle namere.

Sada kada kao slamku spasa vidi kraj mandata, čujemo da ministarka i Vlada ipak znaju da ustavne izmene nisu u njihovoj nadležnosti, da Srbija i dalje nije učinila čak ni prvi korak u pristupanju izmenama – da se o tome do sada poslanici nijednom nisu izjašnjavali u plenumu, niti su o tome diskutovali. Najednom se prepoznaje da je Ustav potrebno menjati kako bi se pravosuđe oslobodilo pritisaka zakonodavne i izvršne vlasti. Predstavnici Vlade su to do skoro rezignirano negirali, sada iznenada prepoznaju – ali ipak prepuštaju budućnosti.

Dok nas budućnost ne sustigne, domaću, a naročito međunarodnu javnost, potrebno je zabaviti novom igračkom koja kupuje vreme i ne vodi nikuda. Ovog puta to je Radni tekst Strategije nacionalnog razvoja pravosuđa (2019–2024) koja razloge za stvaranje nezavisnog pravosuđa vidi u „suočavanju sa svakodnevnim izazovima tranzicije i globalizacije“ i „potrebama informatičkog društva“.

Time se ustavno zamajavanje uspešno nastavlja, uz samo privremeni zastoj. Neki novi ministar, nova Vlada i Narodna skupština imaće šansu da iznova lažno diskutuju i postavljaju lažne rokove o promenama Ustava. Sve to gledamo čak 13 godina nakon što je Venecijanska komisija prvi put konstatovala da se domaće pravosuđe mora rešiti partijskih stega koje su mu nametnute Ustavom iz 2006. godine. Kako do sada niko nije odgovarao za partijsko podjarmljivanje pravosuđa, a ni za odugovlačenje ustavnih izmena, postupak može da potraje i još toliko. Izgleda da vremena i strpljenja imamo na pretek.

Tekst je napisan u okviru projekta Promene Ustava na putu do Evropske unije: zastupanje ustavnih promena koji finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.