Usvojene definicije govora mržnje, prihvaćene širom evropskih i svetskih pravosudnih i naučnih poprišta najčešće označavaju komunikaciju koja omalovažava pojedinca ili grupu. Međutim, da bi omalovažavanje imalo karakter „govora mržnje“ (Hate speech) ono mora da usledi, uglavnom zbog nečije posebnosti po osnovu religije, etničke i nacionalne pripadnost, rase, boje kože, pola i seksualne orijentacije, piše zamenik tužioca i član Udruženja tužilaca Srbije Nikola Pantelić.
Pravosuđe je svim vlastima, posebno u društvima nedovršene tranzicije, koja prihvataju autokrаtizam i populizam, vrlo zgodna igračka – ukoliko ne pruži otpor – za najrazličitije poene i kampanje političara. Nažalost, kasno se sazna i utvrdi da je ono što vladajuća „elita“ govori ili sprovodi – stručno neutemeljeno, nedemokratski, netransparentno, agresivno ili autodestruktivno, piše sudija Apelacionog suda u Novom Sadu Savo Đurđić.
Odnedavno, “prekšajno sudstvo” postalo je deo sudske grane vlasti. Samim tim, i prekršajno pravo Republike Srbije pretrpelo je izvesne promene na organizacionom, materijlano-pravnom i procesno-pravnom planu. Ipak, opšti je utisak da se napred navedenoj tranziciji nije pristupilo temeljno. Tim povodom, trebalo bi ukazati na izvesne nedoumice i nedostatke, ali i izneti određene predloge za unapređenje prekršajno-pravnog okvira, piše sudija Prekršajnog suda u Kruševcu Dušan Milošević.
Da li su sudije smele za vreme vanrednog stanja ili epidemije zarazne bolesti da odstupe od odredbi Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na isključenje javnosti? Odgovor na to pitanje daje sudija Osnovnog suda u Novom Sadu i član Foruma sudija Srbije Dušan Dakić.
Ugovori koji se sami izvršavaju, bez ljudske intervencije uskoro neće predstavljati detalj iz naučno-fantastičnih knjiga i filmova. Pametni ugovori, iako i dalje suočeni sa određenim tehničkim i pravnim izazovima, predstavljaju revoluciju u pravnom prometu današnjice, piše studentkinja treće godine doktorskih studija Pravnog fakulteta Andrea Đurović.
Građani Srbije veruju policiji iako smatraju da je korumpirana, a najmanje poverenja imaju u pravosuđe, pokazuje poslednje sprovedeno istraživanje, kao i ona godinama unazad. Ovi rezultati daju krvnu sliku zarobljene države – građani vide da se institucije zloupotrebljavaju, veliki je procenat onih koji im se ne bi obratili za probleme, već izlaz vide u uzimanju pravde u svoje ruke, piše istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Jelena Pejić Nikić.
Kada bih vam rekao da je vladavina prava jedan od onih pojmova koja su domaći i međunarodni političari upotrebili toliko puta da ga skoro više i ne čujemo kada ga izgovore – verovatno biste se saglasili sa tim. Međutim, iza tog silnog ponavljanja mora da se krije nešto važno – čak i ako su to zaboravili upravo oni koji ponavljaju, piše saradnik Beogradskog centra za ljudska prava Goran Sandić.
Disciplinska odgovornost zaposlenog predstavlja odgovornost za skrivljenu povredu radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline predviđene zakonom, opštim aktom – pravilnikom o radu/kolektivnim ugovorom, kao i ugovorom o radu, a za koju poslodavac može izreći zakonom predviđenu disciplinsku sankciju, piše advokatica i saradnica CEPRIS-a Aleksandra Pravdić.
Pitanje nezavisnog i profesionalnog rada policije je ključni problem reforme policije u kontekstu pristupanja Evropskoj uniji. Za bolje poznavaoce, ovo je i ključni kamen spoticanja u dijalogu o ovoj reformi koji (pokušavaju da) vode udruženja građana i MUP, piše istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Bojan Elek.
Republički javni tužilac čuva demokratiju od njenih neprijatelja koji vrebaju pogodnu priliku da je ukinu. Iako ova tvrdnja mnogima zvuči nerealna, a ova nadležnost „potrošena“, kako tvrde pojedini pisci, stvarnost svedoči suprotno, piše zamenik javnog tužioca i član Udruženja tužilaca Srbije Nikola Pantelić.