Pitanje odnosa redovnih sudova i Ustavnog suda u Srbiji, kao i normativnih rešenja za unapređenje ovih odnosa, oblast je koja nije jasno uređena i kojoj je potrebno posvetiti posebnu pažnju tokom ustavnih reformi u Srbiji, rečeno je na skupu “Odnos između sudske vlasti i Ustavnog suda” u Novom Sadu.
“Pitanja kojima se analiza bavi su izostavljena tokom debate o nezavisnosti sudstva, odnosno o promenama Ustava Srbije u oblasti pravosuđa”, upozorila je Marijana Pajvančić na skupu i dodala da analiza nudi rešenja iz Austrije, Nemačke i Poljske, koja bi mogla poslužiti u našoj ustavnoj reformi.
Kako je Pajvančić objasnila, jedno od najvažnijih pitanja koja je potrebno urediti je “koji propis reguliše nadležnost Ustavnog suda, jer dve norme u istom članu Ustava, regulišu istu situaciju različito”.
“Jedna dopušta da se nadležnosti Ustavnog suda regulišu i zakonom, a druga da nadležnosti Ustavnog suda može regulisati samo Ustav. Neophodno je izmeniti Ustav i zadržati odredbu koja propisuje da nadležnosti Ustavnog suda reguliše Ustav”, rekla je Pajvančić.
Na skupu je predstavljena istoimena uporedna analiza koju je pripremila stručnjakinja za ustavno pravo Marijana Pajvančić, a čiju izradu je podržala Fondacija Konrad Adenauer, a biće dostavljena i kao prilog ustavnim reformama u Srbiji.
Prema njenim navodima, problemi se pojavljuju i kod regulisanja odnosa u oblasti ljudskih prava, gde Ustav Srbije ne reguliše nadležnost Ustavnog suda o zaštiti ljudskih prava, već samo daje pravni instrument koji mogu da koriste lica čija prava su povređena (ustavna žalba).
Kao jedna od nejasnoća navedeno je i da nije dovoljno jasno definisano pitanje da li prava u postupcima po ustavnoj žalbi uključuju samo prava po Ustavu Srbije ili i prava garantovana međunarodnim ugovorima.
“Ustavne odredbe o statusu međunarodnih izvora prava su kontradiktorne, nepotpune i podložne različitim tumačenjima. Potrebno je otkloniti te nejasnoće, regulisati mesto koje u pravnom sistemu Srbije ima praksa međunarodnih tela za ljudska prava i propisati obavezu objavljivanja međunarodne prakse u službenom glasilu Srbije”, rekla je Pajvaničić.
Naglasila je da je potrebno otkloniti nejasnoće kod “procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi”, kao i činjenicu da Ustav i Zakon ne regulišu precizno protiv kojih akata se može uložiti ustavna žalba.
“Zaštita ljudskih prava je primarna nadležnost sudova. Nadležnost sudova i Ustavnog suda u ovoj materiji nužno je razdvojiti i precizno regulisati”, preporuka je koja proizilazi iz studije.
Jedna od preporuka je i da se Ustavom garantuje pravo sudija da pred Ustavnim sudom zaštite svoja prava, ne samo od povreda prilikom odlučivanja o razrešenju, već i kod povreda koje mogu nastati prilikom odlučivanja o izboru sudija.
“Primena ovog pravnog leka ograničena je samo na odluke o prestanku sudijske funkcije, ali se ne može koristiti kada su povređena prava u postupku izbora sudija. Ustav ne reguliše zaštitu prava sudija u postupku izbora, a to pitanje nije adresirano ni u radnom tekstu Amandmana na Ustav”, upozorila je Pajvančić.
Studija govori i o pitanjima odlučivanja u sukobu nadležnosti između organa državne vlasti i sukobu nadležnosti između Ustavnog suda i suda, nadležnostima Ustavnog suda koje se odnose na status sudija, razgraničenju sudske i ustavno sudske nadležnosti u domenu zaštite ljudskih prava u postupku po ustavnoj žalbi, i slično.
Ostavite komentar