Nedavno objavljena studiја mojih kolega iz Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) „Odnos Ustavnog suda i sudske vlasti – stanje i perspektive”, iako se bavi uglavnom jednim segmentom rada Ustavnog suda Srbije – postupanjem po ustavnoj žalbi – ukazala је na marginalnu ulogu ove institucije u konsolidaciji demokratiје u našem društvu.
Do gotovo identičnog zaključka došla sam i sama pre pet godina u naučnom članku na ovu temu.
Treba naglasiti da je kontrola ustavnosti koju vrše ustavni sudovi, odnosno vrhovni sudovi u državama u kojima ustavnih sudova nema, presudno uticala na razvoj demokratije u drugoj polovina XX veka, kao i u prvim decenijama XXI veka, mnogo više nego parlamentarni sistem i reprezentativna demokratija, koji su danas u ozbiljnoj krizi. Tako је npr. Ustavni sud Južnoafričke Republike imao роslednju reč u pregovorima između nove vlasti i predstavnika aparthejda oko donošenja novog ustava, Vrhovni sud Kanade zaustavio jednostrano otcepljenje Kvebeka, Ustavni sud Češke podržao vladine mere lustracije da bi sprečio povratak u totalitarni sistem, a Vrhovni sud Velike Britanije u poslednje dve godine dva puta intervenisao kako bi postupak Bregzita vratio u demokratske tokove, poslednji put kada је predlog Borisa Džonsona kraljici da raspusti parlament proglasio nezakonitim.
Imajući u vidu da su ustavni (vrhovni) sudovi, između ostalog, ovlašćeni da akte političkih grana vlasti proglase neustavnim, da im je često dodeljena uloga u роstupku impičmenta predsednika i zabrani rada političkih stranaka, odnosno da u političkom životu imaju par excellence pravo veta, nije ni čudo što su se nosioci populističkih režima u Poljskoj i Mađarskoj prvo obrušili na ustavne sudove ne bi li njihovom pacifikacijom izbacili moćnog potencijalnog neprijatelja iz igre.
Najzad, ne treba zaboraviti da ustavni sudovi imaju ključnu ulogu u zaštiti ljudskih i manjinskih prava. Tako је, na primer, Vrhovni sud SAD naložio Bušovoj administraciji da dopusti zarobljenicima u Gvantanamo Beju pravo na podnošenje žalbe zbog lišavanja slobode, Ustavni sud Маđarske ukinuo smrtnu kaznu, a Ustavni sud Portugalije proglasio dа su mere štednje portugalske vlade, uključujući i ukidanje prava na plaćeni odmor penzionerima koji su pravo na penziju stekli u javnom sektoru, neustavne jer krše pravo na jednakost.
U Srbiji? Da krenem od poslednjeg primera. Za razliku od Ustavnog suda Portugalije koji je zaštitio penzionere kada su se našli prvi na udaru mera štednje uvedene za vreme ekonomske krize, Ustavni sud Srbije je, kako su to pokazale moje kolege u CEPRIS-ovoj studiji, stao uz populistički režim i podržao njegovu nameru da konsoliduje budžet preko leđa penzionera, odbivši da razmatra Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija i pored brojnih inicijativa za ocenu njegove ustavnosti, kao i izjavljenih ustavnih žalbi.
U CEPRIS-ovoj studiji se takođe pokazuje da je Evropski sud za ljudska prava faktički uticao na Ustavni sud da se probudi i koriguje svoju praksu u postupcima u kojima su podnosioci predstavke tražili obeštećenja zbog neizvršavanja sudskih presuda protiv društvenog preduzeća, i tako primora državu da iz sopstvenih sredstava isplati iznose iz presuda opštinskih sudova u sporovima protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.
Ako se ovakvoj politici Ustavnog suda dodaju i moji zaključci da Ustavni sud nemo posmatra svakodnevno urušavanje zakonodavnog postupka, u kojem se zakoni usvajaju po hitnoj proceduri, bez javne rasprave i uz ogromnu zloupotrebu procedure podnošenja amandmana (a mogao je sam, bar u jednom takvom slučaju, da pokrene роstupak za ocenu ustavnosti), da je protivrečnim i bledim odlukama u predmetima zabrane udruženja propustio da роšalje jasan signal radikalnoj desnici da im mesta u Srbiji nema, da je svojom odlukom Vojvodinu sveo skoro na nevladinu organizaciju, da je o Briselskom sporazumu odbio da odlučuje iz formalnih razloga, a ne na osnovu principa podele vlasti, kao i da je rezultate neustavne reforme pravosuđa praktično poništio tek kad je pomislio da to od njega očekuje nova vlast, onda se ocena o radu Ustavnog suda data na početku ovog teksta sama nameće.
Ovakva ocena, međutim, ne dovodi u pitanje činjenicu da su malobrojne sudije Ustavnog suda svojim izdvojenim mišljenjima uvek pokušavale da spreče tiraniju parlamentarne većine i suštinski zaštite ljudska i manjinska prava, to su i osnovni zadaci ustavnih sudova.
Tekst je prvobitno objavljen u listu Nedeljnik.
Ostavite komentar