Proglašeno vanredno stanje podrazumeva mogućnost propisivanja mera kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava (čl. 200, st. 4 Ustava RS). O tome da li su uvedene mere nediskriminatorne i proporcionalne, što je izričita ustavna obaveza (čl. 202, st. 2 i 3. Ustava RS), stručna javnost se već izjašnjavala, a to će u narednom periodu morati da učine i nadležni organi (Narodna skupština, Ustavni sud). Neophodno je, ipak, naglasiti da vanredno stanje ne suspenduje niti ograničava samostalnost i nezavisnost sudova (čl. 142, st. 2 i čl. 149 Ustava RS), niti ukida njihovu obavezu da sude isključivo na osnovu Ustava, zakona i propisa donetih na osnovu zakona (čl. 145, st. 2 Ustava RS). Vanredno stanje ne menja ni hijerarhiju pravnih akata koja je obavezujuća kako za sudove, tako i za ostale državne organe (čl. 194 Ustava RS). Vanredno stanje ne samo da ne ukida obavezu sudova da se staraju o ustavnosti i zakonitosti rada državnih organa, već se s obzirom na ograničenja ljudskih i manjinskih prava ta obaveza sudova pokazuje kao presudna.
CEPRIS, stoga, poziva sudije da sude po zakonu, a ne po strahu od pandemije ili od predstavnika izvršne vlasti. Narušavanje ugleda, nezavisnosti i nepristrasnosti pravosuđa neće pomoći u suzbijanju pandemije, ali će nesumnjivo dovesti do daljeg pada poverenja u ovu granu vlasti i do učvršćivanja uverenja građana o postojanju značajnog političkog uticaja na sudije i tužioce.
Ostavite komentar