Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) obaveštava javnost da je s velikom zabrinutošću primio k znanju rešenje kojim je prof. dr Ljubomir Stajić, dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu, oglasio ništavom odluku Komisije u sastavu: prof. dr Momčilo Grubač, prof. dr Zagorka Jekić i doc. dr Ištvan Feješ o odbranjenoj doktorskoj disertaciji i sticanju naučnog stepena doktora pravnih nauka g. Slobodana Beljanskog, predsednika CEPRIS-a.
U obrazloženju rešenja donetog 7. novembra 2016. godine je istaknuto da g. Beljanski „ … nije nakon odustanka i povlačenja doktorske disertacije ponovo prijavio doktorsku disertaciju, tj. da u ovoj stvari u kojoj je zahtev stranke neophodan takav zahtev ne postoji …“, tako da je, saglasno članu 257. stav 1. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku, reč o ništavom rešenju koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke, a na to stranka nije naknadno ili prećutno pristala.
Ako se ostavi po strani pravna argumentacija kojom dekan Stajić obrazlaže nemogućnost naknadnog izričitog ili prećutnog konvalidovanja odluke Komisije o odbranjenoj doktorskoj disertaciji i sticanju stepena doktora pravnih nauka g. Beljanskog, činjenice koje su prethodile navedenoj odluci daju povoda za razmišljanje. Naime, odluka koja se oglašava ništavom doneta je 15. marta 2001. godine i to nakon što je Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta 1. marta 2001. godine donelo odluku o imenovanju Komisije za javnu odbranu doktorske disertacije g. Beljanskog, a tadašnji dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Srđan Šarkić, zakazao datum odbrane. Zapaženu ulogu u ovoj stvari ima Katedra za krivično pravo Pravnog fakulteta u Novom Sadu koja 6. jula 2016. godine podnosi inicijativu dekanu da preispita zakonitost odbrane doktorske disertacije g. Beljanskog. Šef pomenute katedre, prof. dr Branislav Ristivojević, odlukom dekana Pravnog fakulteta od 25. avgusta 2016. godine određen je za člana tročlane komisije čiji zadatak je bio da utvrdi činjenično stanje i valjanost zakonske procedure prilikom odbrane doktorske disertacije.
Petanest godina je relativno dug vremenski period, naročito ako se uporedi s brzinom kojom je sproveden postupak u kojem je oglašena ništavom odluka Komisije o odbranjenoj doktorskoj disertaciji i sticanju naučnog stepena doktora pravnih nauka g. Slobodana Beljanskog. Bilo je dovoljno svega pet meseci da se utvrdi postojanje nevaljanosti zakonske procedure i da se oglasi ništavom odluka Komisije sačinjene od naših najuglednijih teoretičara Krivičnog procesnog prava, prof. dr Momčila Grubača i prof. dr Zagorke Jekić, koji su svakako vodili računa ne samo o meritumu stvari, već i o valjanosti postupka koji je odbrani prethodio. Posao im je nesumnjivo olakšala odluka Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta od 1. marta 2001. godine kojom su imenovani za članove Komisije. S obzirom da se sve ovo dešavalo pre više od petnaest godina, što je uobičajeno vreme za savladavanje univerzitetskog puta od saradničkih do najviših nastavničkih zvanja, može se pretpostaviti da su članovi Nastavno-naučnog veća koje je učestvovalo u proceduri za koju se sada tvrdi da je nevaljana, bili svi sadašnji nastavnici Katedre za krivično pravo (istina, u to vreme verovatno u svojstvu asistenata). Povrh toga, šef Katedre za krivično pravo, prof. dr Branislav Ristivojević, odlukom dekana Pravnog fakulteta u Novom Sadu biva određen za člana komisije koja treba da se pozabavi utvrđivanjem činjenica i postojanjem procesnih nevaljanosti.
Neobično je da se dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu, podstaknut inicijativom Katedre za krivično pravo i činjenicama i proceduralnim nevaljanostima koje je utvrdila komisija koju je sam obrazovao, nije zapitao da li u postupku koji je sproveo ima procesnih propusta (na primer, činjenica da je prof. dr Ristivojević od 2001. do 2016. godine odlučivao, inicirao i istraživao u ovoj stvari) koji dovode u pitanje pravilnost i zakonitost njegove odluke (takođe spornih sa stanovišta proizvoljnog tumačenja materijalnog prava). Teško je za nezavisnog posmatrača da se ne zapita šta je motivisalo članove Katedre za krivično pravo da podnesu inicijativu za ocenu zakonitosti procedure sticanja naučnog stepena doktora pravnih nauka g. Beljanskog, iako su i sami učestvovali u donošenju odluke Nastavno-naučnog veća koja je predstavljala osnov za zakazivanje odbrane doktorske disertacije. Nemoguće je za CEPRIS da ne istakne da je inicijativa Katedre za krivično pravo podneta baš u vreme kada je dr Aleksandar Trešnjev, član našeg udruženja, bio izuzet od postupanja u određenom krivičnom predmetu, a od Visokog saveta sudstva je zatraženo da ispita da li je vršenje sudijske funkcije spojivo sa članstvom u CEPRIS-u. Na kraju, ali ne manje važno, postoji i vremenska podudarnost donošenja rešenja o oglašavanju ništavim odluke o odbranjenoj doktorskoj disertaciji s predmetima u kojim g. Beljanskim zastupa lica koja vode postupke protiv Pravnog fakulteta u Novom Sadu.
Kao jedan od naših najcenjenijih pravnika koji decenijama uspešno spaja praksu i teoriju, g. Slobodan Beljanski jeste predsednik CEPRIS-a. Osporavati njemu naučni stepen doktora pravnih nauka, a naročito dovoditi u pitanje valjanost procedure u kojoj je odbranio doktorsku disertaciju deluje tragikomično u sadašnjem trenutku. Univerzitetska zajednica na taj način pokazuje ne samo da je nespremna da istraži slučajeve spornih akademskih zvanja, već i da može biti iskorišćena kao mehanizam za utvrđivanje „nevaljanosti“ u odnosu na pojedince kojima bi se svaki univerzitet mogao ponositi. Spremnost da se ispune očekivanja je na žalost takva da se to čini i po cenu sprovođenja postupka i donošenja odluka kojima se mogu uputiti brojni i osnovani prigovori.
Zbog svega toga CEPRIS izražava svoje uverenje da ovaj presedan neće ostati bez odgovarajuće reakcije akademske i opšte stručne javnosti. U tom smislu će CEPRIS nastaviti da se zalaže za uspostavljanje pravnog ambijenta koji bi u doglednoj budućnosti trebalo da spreči ovakve i slične pojave. Jer znanju i ugledu koje ima g. Slobodan Beljanski titula doktora pravnih nauka ne može mnogo dodati, a još manje oduzeti. Ona uz njega ide po prirodi stvari i samo na njemu je bilo da odluči da li će svoje znanje uobličiti u delo koje zavređuje da od strane naših najuglednijih procesualista bude ocenjeno kao uspešno odbranjena doktorska disertacija. Na gubitku može da bude samo institucija koja to pokušava da ospori, ali i čitavo društvo koje se na taj način odnosi prema, u današnje vreme, tako retkim pojedincima.
Ostavite komentar