Foto:Succo/Pixabay
U toj, „pristojnoj“ državi, nedavno je završena, još jedna u nizu, farsa od pregovora oko visine minimalne zarade za 2023. godinu.
Iako bi to, oficijelno i zakonski, trebalo da bude proizvod dogovora socijalnih partnera, u Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije, ishod se znao mesecima unapred.
Tako je i dogovor među socijalnim partnerima i državom iz 2018. godine, da će za četiri godine visina minimalne zarade dostići vrednost minimalne potrošačke korpe, očigledno još jedna od šarenih laža političke elite kojom ona kupuje vreme i daje obećanja koja ne želi da ispuni, a čemu većina poslodavaca decenijama, pa tako i ovoga puta, daje neizmernu i bezrezervnu podršku.
Jedna stvar je definitivno jasna – iznosi ova dva instituta neće se izjednačiti sledeće godine, a po svim procenama – nikada. Potvrdu tome daje i izjava aktuelnog i budućeg ministra finansija, da minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa „nemaju baš nikakve veze“.
Sindikati su, u tom troglu, ostavši usamljeni, na svom protestu ispred Palate Srbija, dok su trajale tobože konsultacije i pregovori na sednici Socijalno-ekonomskog saveta, pokušali da promene stav vlasti i poslodavaca da je 40.000 dinara mesečno dovoljno za život radnika tokom čitave sledeće godine. Predstavnici zaposlenih su, na primeru, prikazali da se sa tim iznosom ne može živeti ni do kraja ove godine, osim ako će se tročlana porodica isključivo hraniti hlebom premazanim mašću, sa, svakako, malo prelivene aleve paprike.
No, ni očigledan i vidljiv argument mizernog sadržaja državne minimalne potrošačke korpe, koji je tog trenutka već vredeo 50.000 dinara, nije ni zajotu omekšao stavove države. Poslodavci su, naravno, zadovoljno trljali dlanove, radujući se najavljenom povećanju poreske olakšice i smanjenju njihovih obaveza prema penzionom fondu, što će sve, po već poznatom njihovom „papagajskom“ stavu kojI ponavljaju svake godine, „doprineti daljem rasterećenju privrede“.
Događaji tih dana ujedno su i pokazali da su državna minimalna potrošačka korpa i minimalna zarada politička kategorija, imajući u vidu da odluku o egzistenciji stotina hiljada radnika isključivo donosi uzak krug ljudi iz političke elite, koji nemaju odgovor na pitanje da li bi mogli da žive od minimalne zarade.
Jednom su, doduše, “pokušali“, ali dalje od nedelju dana nisu izdržali, pa pitanje smatraju komplikovanim i višediscplinarnim, koje uključuje poznavanje filozofije, političke ekonomije, sociologije, zdrave ishrane i najviše istorije preživljavanja. Odgovora nema, jer donosiocima odluka uopšte nije bitno koliki i kakav je, a svakako je nedostojan čoveka, sadržaj minimalne potrošačke korpe i da li može da podmiri egzistencijalne potrebe tročlane porodice u Srbiji.
Do njih ne dopiru argumenti da nije dovoljno za obrazovanje 120 dinara ili 1.200 dinara za odeću i obuću mesečno. Otuda nije potpuno jasno zašto ministar finansija tih dana nije potvrdio da je minimalna zarada politička kategorija, već nam je izrekao samo definiciju, po kojoj minimalna zarada nije socijalna, već ekonomska kategorija.
Očigledno da donosioci odluka smatraju da još nije momenat da se potpuno ofiraju i zaposlenima i građanstvu kažu kako ih pri određivanju iznosa minimalne zarade, pa i svih drugih zarada, njihovo mišljenje uopšte ne intresuje, osim na dan izbora. I nikada više.
A i nije trenutak da nam, u ovoj „složenoj geopolitičkoj situaciji i ekonomskoj krizi prouzrokovanoj dešavanjima izvan naše zemlje“, kako nam, da bi razumeli njihove odluke, objašnjava politička elita, kažu da živimo u surovom kapitalizmu koji smo, jelte, i želeli, a čija je ključna odlika eksploatacija velike većine od strane sitne manjine.
Nije još trenutak da razumemo da su oni sitna manjina, odnosno vladajuća klasa oličena u političkoj i poslodavačkoj eliti koja poseduje i kontroliše sve – od sredstava za proizvodnju do školstva, medija, kulture…
Jednostrana odluka Vlade, odnosno političke elite da će minimalna zarada od januara do decembra 2023. godine iznositi 230 dinara po satu ili 40.020 dinara mesečno je nesumnjivo pokazala da je ljudski rad jedina roba koja se ne prodaje po svojoj stvarnoj vrednosti u kapitalizmu, jer priroda kapitalističkog društva, koju nam naša politička elita već godinama demonstrira jeste, s jedne strane, dominacija a, s druge, eksploatacija.
Radnicima i sindikatima je sad definitivno i konačno jasno da se ništa ne pitaju, jer je profit najbitniji u kapitalizmu. U toku je trka ko će radnicima da plati manje i ko će da im pruži najlošije uslove rada, te tako nek budu srećni da uopšte imaju radno mesto. Poslodavci se, ujedno, utrkuju ko će da ostvari najveći profit na račun jeftinih radnika koji obavljaju posao. Uz svesrdnu pomoć i navijanje političke elite.
Pojedinačni protesti i akcije koji su već ovih dana organizovani i vidljivi, kao posledica nezadovoljstva malim platama i sve većim troškovima života, mogući je i logičan odgovor sindikata na trenutni položaj radništva u Srbiji.
Autor teksta je Duško Vuković – potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
Ostavite komentar