Foto:Unsplash
Ponekad (odnosno, sve češće) se dešava da upravo zbog nepostojanja komunikacije u odnosu advokat – klijent, kada je već pokrenut ili okončan sudski postupak, nezadovoljnoj stranci sud bude taj koji je “kriv”, kako za odluku, tako i za nastale troškove koje sam klijent treba da plati, a za koje možda nije ni znao da mogu nastati.
Кonkretno, često se dešava da po pravnosnažnom okončanju sudskog postupka u kojem pojedine radnje podležu naplati sudske takse, a koje nisu blagovremeno plaćene, sama stranka, mimo svog advokata, podnosi molbu za oslobađanje od plaćanja nastalih taksi (često bez prilaganja bilo kakvih potrebnih dokaza ili nepotpunih za donošenje odluke po molbi). Takva molba je neblagovremena, jer je podneta nakon pravnosnažno okončanog sudskog postupka, a istovremeno i nepotpuna, pa se iz tih razloga i odbija, i stranka, bilo da je imala osnova i prava da bude oslobođena ovih troškova ili ne, gubi pravo da se njime koristi.
Zaključuje se da se u opisanoj situaciji najčešće radi o nepostojanju dobre i potpune komunikacije na relaciji advokat – klijent, jer je molba za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi mogla i trebalo je biti podneta u bilo kom momentu u toku postupka, a očigledno nije. Razlozi za to mogu biti sama činjenica da advokat nikada neće snositi troškove sudskih taksi, već sama stranka, dok se svi nalozi i opomene za njihovo plaćanje dostavljaju isključivo advokatu, kao punomoćniku stranke, pa stranka, ukoliko joj advokat ne prosledi naloge, ni nema saznanja za postojanje ove obaveze do trenutka kada one već treba da se naplate prinudnim putem.
Opisana situacija je delimično posledica nedovoljnog poznavanja samog sudskog postupka i prava i obaveza stranaka, a delimično i nezainteresovanost pojedinih kolega (advokata) za otvorenu i iskrenu komunikaciju sa svojim klijentima (koja sigurno da ponekad može da dovede i do “gubljenja” klijenta, ali sigurno ne i do gubljenja poštovanja i uvažavanja).
Zbog svega navedenog, kako bi stranke u sudskim postupcima imale mogućnost da se koriste svim svojim pravima, pa i pravom na oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, postoji i potreba da se ukaže široj, nestručnoj javnosti, najpre na činjenicu postojanja ovih troškova, razloge za to, te uslove pod kojim od njih mogu biti oslobođene.
Sudske takse faktički predstavljaju naknadu za uslugu koju građaninu ili pravnom licu, na njegov zahtev, čini sud u sudskom postupku kroz obavljanje procesnih radnji i odlučivanje o postavljenim zahtevima tokom postupka. Dakle, nastanak taksene obaveze u sudskom postupku uvek je vezan za inicijalnu radnju stranke u postupku koja postavlja određeni predlog o kojem sud treba da odluči. Samim tim, jedna od svrha naplate sudskih taksi je upravo namirivanje troškova koje sud ima usled sprovođenja pokrenutog postupka.
Zakon o sudskim taksama je propis koji detaljno reguliše ovu oblast, pa ga nema potrebe citirati, već je potrebno ukazati na pojedine odredbe za koje bi trebalo da znaju sva lica koja se nađu kao stranke pred sudom.
Кako bi se socijalno najugroženijim licima obezbedio pristup pravdi i sudu, ne plaćaju sudske takse lica koja vode postupak radi isplate minimalne zarade. Takođe, ove takse ne plaćaju ni zaposleni koji vode sudski postupak zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, budući da su ostali bez posla i da upravo zbog toga i vode sudski postupak. Plaćanja taksi su oslobođena i izdržavana lica u postupcima zakonskog izdržavanja.
Pored navedenih lica, koja su po samom zakonu oslobođena ove obaveze, svaka stranka u sudskom postupku može da podnese molbu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi zbog svog slabijeg materijalnog stanja. Uslov za podnošenje ovakve molbe je da plaćanjem konkretnih sudskih taksi može da se dovede u pitanje materijalna sigurnost stranke u postupku, kao i lica koja ona izdržava.
Međutim, kako bi sud ovakvu molbu usvojio, potrebno je dostaviti dokaze o svom imovnom stanju, kao i o imovnom stanju članova porodičnog domaćinstva sa kojima to lice stanuje. Razlozi zbog kojih se zahtevaju i dokazi za članove porodičnog domaćinstva najpre leže u činjenici da stranka time dokazuje da pored sebe izdržava i druga lica, npr. decu na školovanju ili roditelje, a i iz razloga što postoji mogućnost da ostali članovi domaćinstva ostvaruju dovoljne prihode da se plaćanjem sudskih taksi neće zaista ugroziti njihova materijalna i socijalna sigurnost. Najčešći dokazi koji se podnose su visina zarade ili penzije, uverenje o nezaposlenosti (ukoliko je podnosilac molbe ili član domaćinstva nezaposlen), dokaz o redovnom školovanju (za učenike i studente), izvod iz katastra nepokretnosti o vlasništvu nad nepokretnostima, uverenje nadležnog organa (Poreske uprave) o prihodima. Često se kao dokaz o zaduženosti prilaže i zaključeni ugovor o kreditu, međutim sud ovakav dokaz neće smatrati razlogom za oslobađanjem od plaćanja sudskih taksi, jer se radi o dobrovoljnom zaduženju, koje je sama stranka na sebe preuzela.
U praksi se često dešava da stranke same podnose molbe za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi. Takve molbe su često nepotpune, jer uz njih nisu priloženi svi dokazi koji bi sudiji koji odlučuje o molbi bili dovoljni da odluči o tome da li je stranku stvarno potrebno osloboditi ove obaveze (jer je uslov za oslobađanje upravo činjenica da se plaćanjem taksi može dovesti u pitanje materijalna egzistencija stranke u postupku, kao i lica koje je on po zakonu dužan da izdržava). Dakle, prilikom donošenja odluke o podnetoj molbi sud ima u vidu materijalno stanje podnosioca molbe i članova njegovog domaćinstva, kao i samu visinu taksene obaveze, jer nije isto ukoliko se radi o minimalnom iznosu takse ili o nekom mnogo većem iznosu.
Iako su se ovim pitanjem bavile i brojne međunarodne i domaće organizacije i udruženja kroz jednostavne vodiče i deljenje letaka na info-pultovima sudova, sa željom da približe građanima na koji način mogu da ostvare opisana prava, vidljivo je da i dalje u praksi postoji opisani problem. Očigledno se ne može očekivati da pravno neuke stranke same pronalaze ove informacije i pored toga što im jesu dostupne. Zbog toga je neophodna najpre dobra, otvorena i obrazložena komunikacija između advokata i klijenta, jer je advokat taj koji ima obavezu da stranku upozna sa svim troškovima postupka, kao i da omogući stranci da ostvari pravo na oslobađanje od plaćanja sudskih taksa, ako za to postoje zakonski uslovi. Ukoliko takva komunikacija postoji, neće se dešavati situacije da se stranka lično obraća sudu sa molbom da se oslobodi od opisane obaveze, najčešće prekasno, kao i da sudija ne može ove obaveze da je oslobodi iako vidi da je takva mogućnost u toku postupka postojala.
Autorka teksta je Ana Burić – sudija Osnovnog suda u Novom Sadu
Ostavite komentar