Ceo američki narod je 1920-ih znao da Al Kapone rukovodi razgranatom mafijaškom organizacijom koja se bavi ubistvima, iznudama i ilegalnom proizvodnjom alkohola. Sasvim je izvesno da su mnogi pravdoljubivi građani, pa i po koji političar, bili godinama frustrirani takvim stanjem stvari i nesposobnošću pravosudnog sistema da ga „stavi iza rešetaka“. Pa ipak, Kapone je bio slobodan građanin sve dok 1931. godine nije osuđen na jedanaest godina zatvora za jedno znatno benignije krivično delo – utaju poreza – za koji je tužilaštvo uspelo da pribavi kredibilne dokaze.
To je samo jedan od najeklatantnijih primera koji često navodim studentima kada pokušavam da im objasnim kako ono što šira javnost smatra istinom nije nužno nešto što će u očima prava figurirati kao istina. Veliki austrijski pravni teoretičar Kelzen je taj prividni paradoks objasnio na sledeći način: „Kada je činjenica osporena, sudska odluka koja utvrđuje postojanje fakta … pravno ‘stvara’ činjenicu (formalna pravna istina) i posledično ustanovljava primenjivost opšteg pravnog pravila na datu činjenicu. U pravnoj sferi, činjenica ‘postoji’, čak i kada se u prirodnoj sferi ona nije odigrala (tj. kada ne odgovara supstantivnoj istini).“ Svaki student prava već na prvoj godini nauči da su tzv. pravne fikcije najočigledniji primer tog raskoraka između „formalne pravne istine“ i „supstantivne istine“. Svaki svršeni pravnik još i sazna da je „formalna pravna istina“, kako to uočava jedan drugi vrsni pravni teoretičar, Robert Samers, „oblikovana različitim isključujućim doktrinama u dokaznom pravu.“ Nema, recimo, zakona o krivičnom postupku koji ne propisuje da su određeni dokazi pravno nedopušteni, čak i kada bi se na osnovu njih belodano moglo utvrditi šta je „supstantivna istina“. Ni naš ZKP nije izuzetak u tom pogledu (čl. 16, st. 1).
I predsednik države i njegov partijski kolega na mestu gradonačelnika Novog Sada su svršeni pravnici, pa ipak su se obrušili na prvostepenu oslobađajuću presudu u slučaju luke Beograd tvrdnjom da ona nije doneta „po pravu i pravdi“ (Vučević), budući da i „99 odsto građana Srbije“ (Vučić) zna da je „istina“ da optuženi u tom predmetu ne može biti nevin. Na stranu što je malo verovatno da narod u Srbiji „zna“ za nelegalne aktivnosti g. Bubala u procesu privatizacije luke Beograd s tolikim stepenom pouzdanosti s kojim je svojevremeno američki narod „znao“ za mafijaško delovanje Al Kaponea. Ako se sve napred rečeno ima na umu, u očima prava je potpuno irelevantno da li jedan ili 99 posto građana Srbije drži da je nešto „supstantivna istina“ u vezi sa optuženim u nekom slučaju. Sud je jedino mesto na kojem se može utvrditi šta jeste „formalna pravna istina“ (a ona će se u nemalom broju slučajeva poklopiti sa „supstantivnom istinom“).
Kako onda treba tumačiti „frustraciju“ (Brnabić) državnog vrha u vezi sa oslobađajućom prvostepenom sudskom presudom? Nikako drugačije do kao još jedan grub atak na nezavisnost pravosuđa u Srbiji. Gradonačelnik Novog Sada, koji tvrdi da sudsku odluku komentariše “u svojstvu pravnika i građanina”, na to, međutim, spremno odgovara sledećim rečima: “Ne priznajem pravosuđe koje je nezavisno od svog naroda.” (emisija Pravi ugao) U moru izjava i postupaka koji su štetni po pravosuđe i vladavinu prava u Srbiji ova je posebno opasna. Najpre, iako pokušava da nas obmane da govori „u svojstvu pravnika i građanina“, i samom Vučeviću je jasno da se takva izjava ne može odvojiti od njegovog svojstva visokog funkcionera vladajuće partije i čelnika drugog najvećeg grada u Srbiji. Da je to tako dokazuje i jučerašnji poziv iz kabineta gradonačelnika Novog Sada da, zbog „nezapamćene medijske hajke koja se digla zbog slobodnog izražavanja njegovog mišljenja“, građani šalju „izjave podrške“ (?!) svom čelniku na zvanični mejl gradonacelnik@novisad.rs.
Kada je reč o sadržini same izjave g. Vučevića, ona u društvu slabo razvijene pravne i političke kulture može zvučati krajnje zavodljivo. Zar se, na kraju krajeva, sudske odluke i ne donose „u ime naroda“? Svakom ko ponešto zna o nezavisnosti sudstva kao stubu pravne države ova izjava, međutim, može pobuditi samo negativne asocijacije. Recimo, na ključnu izmenu nemačkog Krivičnog zakona iz juna 1935, koja je glasila: “Biće kažnjen svako ko počini delo koje ovaj zakon propisuje kao kažnjivo ili koje zaslužuje da bude kažnjivo prema osnovnim idejama krivičnog zakona ili prema zdravom narodnom osećaju (nach gesundem Volksempfinden).” Ne samo da je tom odredbom efektivno pogažena zabrana analogije u krivičnom pravu, već je ona predstavljala osnov za delanje sudova u skladu sa nacističkom ideologijom, čiji su vođi na sebe preuzeli „težak teret“ tumačenja šta “zdrav narodni osećaj” nalaže. Osamdesetak godina kasnije u državi Srbiji, visoki zvaničnik vladajuće partije kao da zaziva takvo sudovanje, kada povodom prvostepene presude koja mu se ne sviđa izjavljuje još i to da mu “prirodni zakoni nalažu da kaže istinu”. Tako se krug zatvara: sudovi su tu da služe narodu; narod zna šta je istina; oni koje je narod izabrao da vladaju su tu da nam, sledeći “prirodne zakone”, saopšte šta je istina; ako se odluke sudova kose sa istinom, jao si ga sudovima. Srećna vam 1935! Pardon, 2018.
U Beogradu, 30. decembra 2017.
Ostavite komentar