Pogledajmo sada u kojim uslovima bi Obradović mogao da traži status uzbunjivača. Zakon o zaštiti uzbunjivača obavezuje uzbunjivača da na nezakoniti rad ukaže prvo unutar sistema u kome je angažovan (u ovom slučaju to bi bio Krušik), zatim nadležnim institucijama (u ovom slučaju policiji i/ili tužilaštvu). Tek kada se ove opcije pokažu kao nedelotvorne, Obradović bi mogao da se obrati javnosti. Samo u ovakvom spletu okolnosti, on bi mogao da stekne status uzbunjivača.
Impresionira brzina reakcije nadležnih institucija, garantovana isključivo u slučajevima ugroženosti vladajuće stranke i sa njom povezanih osoba. Zanimljiv uvid u stvarnost dobijamo i saznanjem da je skoro mesec dana o ovom hapšenju vladao zavet ćutanja, iako je zaposleni Krušika uhapšen pred brojnim svedocima, na radnom mestu. Imao je i advokata i porodicu koji su o tome mogli obavestiti javnost.
Mnoge sudije sede u “kuli od slonovače”. Podsećaju me na Batu Stojkovića u Varljivom letu 68, kada na pitanje o demonstracijama odgovara:”Ja ništa nisam čuo, vi ništa ne znate, na plaži smo”
Javnost čeka odgovor na ova pitanja. Naročito iščekujemo ključni rasplet – da li će Ministarka na bilo koji način odgovarati za to što su ustavne izmene za nju lično bile preveliki zalogaj.
Dževdeta Ajaza (Cevdet Ayaz), državljanina Republike Turske i kurdskog političkog aktivistu, osuđenog u Turskoj na kaznu zatvora od 15 godina, policija u Malom Zvorniku je po Interpolovoj poternici lišila slobode 30.11.2016. godine i privela ga Višem sudu u Šapcu.
Gde su i zašto nestala obećanja da će ove promene biti sprovedene prvo do kraja 2017, zatim 2018, pa 2019. godine? Gde su se izgubile druge ministarkine tvrdnje – poput one da je tekst ustavnih izmena ministarstva konačan, usklađen sa međunarodnim standardima i mišljenjem Venecijanske komisije, zbog ćega neće biti novih ustavnih rešenja, kao ni javne rasprave.
Ilić nije neobavešten čovek, ali ni mi nismo neobavešteni građani. Njegova izjava je sporna koliko i to da je nebo plavo. Ono što je čini pomalo neuobičajenom jeste to što dolazi iz vrha strukture koja je do srži pogođena nemilom pojavom.
Predviđenim ustavnim promenama u Ustavu se imenuje samo jedan, najviši sud, Vrhovni sud Srbije. Od svih njegovih nadležnosti, Ustavom je propisana samo jedna, da obezbeđuje jedinstvenu sudijsku primenu zakona, a poslednjim predlogom, da obezbeđuje jednaku primenu prava u sudovima ujednačavanjem sudske prakse.
Izbor sudija i tužilaca je regulisan najvišim pravnim aktom – Ustavom Srbije. Sudije bira Narodna skupština na trogodišnji period (tzv. prvi ili probni mandat), nakon čega ih na stalnu funkciju bira Visoki savet sudstva. Ovo rešenje je temeljno kritikovano jer je očigledno da je prvi „filter“ ulaska sudija u sistem upravo odobravanje ili dopadanje kandidata vladajućoj većini. Slično ili još gore je sa tužiocima – njih na funkciju predlaže Vlada Srbije, a bira Narodna skupština. Tužioci nemaju čak ni mogućnost izbora na stalnu funkciju, već svakih šest godina, koliko im traje mandat, strepe od političke procene svog rada.
Više od hiljadu sudija sa platom od 6 maraka napušta vozove koji im ne mogu obezbediti egzistenciju. Vozovi ostaju bez vozača, zarobljeni sa zatečenim starim i stampedom novih predmeta. Prošlo je oko 25 godina, bez stvarnog otklanjanja uzroka zastoja.