На основу чл. 29, ст. 1 Закона о судијама, судија Александар Трешњев је Високом савету судства (ВСС) благовремено изјавио притужбу на решење председника Вишег суда у Београду којим се изузима из претресног већа због сумње у непристрасност поступања услед чланства у удружењу Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС) у којем исти статус члана има и бранилац у предметном кривичном поступку, адвокат Владимир Бељански. Међутим, уместо одлучивања о томе да ли је предметним решењем повређено неко од права судије Трешњева, ВСС је као десету тачку седнице заказане за 15. јули 2016. уврстио „доношење одлуке о спојивости судијске функције са чланством у невладиној организацији ЦЕПРИС“.
У претходној правној анализи сам показао да је поменуто решење о изузећу судије Трешњева незаконито, да је њиме повређена установљена дужност државних органа о „одржавању поверења“ у непристрасност судства, те да се њиме крше уставом зајемчена права на рад и удруживање судије Трешњева. Овде ћу се, стога, ограничити само на питање да ли је ВСС надлежан за одлучивање „о спојивости судијске функције са чланством у невладиној организацији ЦЕПРИС“.
Пођимо редом. Члан 152, став 2 Устава Србије предвиђа да се законом уређује које су то, поред „политичког деловања“ (став 1), „друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом“. Закон о судијама најпре у чл. 3, ст. 3 прописује да се „службе, послови и поступци неспојиви са дужношћу судије одређују законом“. Ипак, већ у следећем ставу се каже и то да су „судије дужне да се у свакој прилици придржавају Етичког кодекса, који доноси Високи савет судства.“ Закон, затим, целу главу IV посвећује „односу судијске функције и других служби, послова и посупака“. Чл. 30, ст. 1, прецизира да „судија не може бити на функцијама у органима који доносе прописе и органима извршне власти, јавним службама и органима покрајинске аутономије и јединица локалне самоуправе. Судија не може бити члан политичке странке, нити политички деловати на други начин, бавити се било којим јавним или приватним плаћеним послом, нити пружати правне услуге ни давати правне савете уз накнаду.“ Став 2 предвиђа изузетак од овог правила, утолико што „судија може бити члан органа управљања институције надлежне за обуку у правосуђу, на основу одлуке Високог савета судства, у складу са посебним законом.“ Ставом 5 се прецизира да судија може „ван радног времена“ и „без посебног одобрења“ да се „бави наставном и научном делатношћу, уз накнаду“. Став 6, даље, предвиђа да исту ту делатност судија може да обавља и „у току радног времена“, али само „у институцији надлежној за обуку у правосуђу“. Ставови 7 и 8 прецизирају под којим условима судија може да „учествује у раду стручних тела“, односно да буде „упућен на студијско, односно друго стручно путовање у иностранство“.
Од потенцијално највећег значаја за случај који разматрамо јесу ставови 3 и 4 чл. 30. У првом од њих се на врло апстрактан начин утврђује да су, поред раније изричито наведених, „са судијском функцијом неспојиве и друге службе, послови и поступци који су опречни достојанству и независности судије или штете угледу суда.“ У следећем ставу, међутим, законодавац уводи разлику између утврђивања неспојивих „служби и послова“, с једне, и „поступака“, с друге стране, па тако предвиђа да „Високи савет судства одлучује који су поступци опречни достојанству и независности судије и штетни по углед суда, на основу Етичког кодекса.“ Тако произилази да док се врсте недостојних „служби и послова“ одређују законом, дотле се недостојни „поступци“ могу утврђивати и Етичким кодексом. Ова разлика се, надаље, до извесне мере рефлектује и у „поступку одлучивања о неспојивости“. Наиме, сам судија је „дужан да писмено обавести Високи савет судства о свакој служби или послу (М. Ј.) за које постоји могућност да су неспојиви са судијском функцијом.“ (чл. 31, ст. 1) У том случају, „Високи савет судства обавештава председника суда и судију о постојању неспојивости службе или посла са судијском функцијом.“ (ст. 2) Када, с друге стране, председник суда „сазна да судија врши службу или посао или чини поступке (М. Ј.) за које постоји могућност да су неспојиви са његовом функцијом“, он је одмах „дужан да поднесе дисциплинску пријаву“ (ст. 3)
Иако ова недовољно прецизна дистинкција може довести до спорења у вези са тим да ли одређена врста активности или деловања судија поптпада под апстрактни појам неспојивих „служби и послова“ (које може прописати само законодавац) или неспојивих „поступака“ (које може одредити и ВСС), ипак је у случају који разматрамо посве јасно да се чланство у удружењу грађана пре може окарактерисати као „поступак“ чија спојивост са судијском функцијом може бити предмет одлучивања ВСС. Пошто је у случају судије Трешњева чланство у ЦЕПРИС-у био основ за сумњу у његову непристрасност, од значаја је члан 2 Етичког кодекса (Службени гласник РС, бр. 96/2010 од 18.12.2010. године) који регулише управо питање судијске непристрасности. Још прецизније, у тачки 3 се каже да „сумњу у непристрасност судије нарочито подстичу породичне, пријатељске, пословне, социјалне и сличне везе са странкама и њиховим заступницима.“ Тај члан, међутим, није могуће тумачити без сагледавања одредбе чл. 6 Етичког кодекса који се бави „слободом удруживања“. Тачка 1 тог члана гласи: „Судија може бити члан струковног удружења или других организација и учествовати у њиховом раду, које ће, ради заштите и подизања угледа судијске професије, заступати њихове интересе и штитити независност и положај судијске функције.“
Иако се у решењу о изузећу председник Вишег суда у Београду нигде изричито не позива на Етички кодекс, та одлука, између осталог, почива и на: а) имплицитној тврдњи да пуко чланство у истом удружењу грађана судије Трешњева и браниоца Бељанског представља врсту непримерене „социјалне везе“ из члана 2.3 Етичког кодекса, која – када се обојица нађу у истом поступку – код странака ствара оправдану сумњу у судијску непристрасност (стр. 3 Решења); и б) ЦЕПРИС, у смислу чл. 6.1. Етичког кодекса, није ни „струковно удружење“ (стр. 4 Решења), али ни „друга организација“ која настаје с циљем да „заступа интересе и штити независност и положај судијске функције“, јер, по мишљењу председника Вишег суда, „није могуће да се суд и адвокатура или суд и јавна тужилаштва заједно залажу за непристрасност, независност и самосталност у раду суда и судија“. (стр. 5 Решења)
Из до сада изведене анализе је јасно не само то да ВСС има надлежност да одлучује по притужби судије који тврди да му је решењем о изузећу повређено неко од права (чл. 29, ст. 1 Закона о судијама), већ и то да има надлежност да, на основу Етичког кодекса, одлучује да ли је индивидуални поступак судије – попут учлањења у неко удружење грађана – „опречно достојанству и независности судије и штетно по углед суда“ (чл. 30, ст. 4) Тачка 10 предстојеће седнице ВСС је, међутим, формулисана на такав начин да се чини да, поступајући по њој, то тело неће вршити ниједну од две напред поменуте надлежности. Тачније, са сигурношћу се може тврдити да се иза овакве формулације не крије одлука ВСС по притужби коју је упутио судија Трешњев, а коју је то тело дужно да донесе „у року од 15 дана“ (чл. 29, ст. 3). С нешто мање сигурности се може тврдити да се иза речи – „доношење одлуке о спојивости судијске функције са чланством у невладиној организацији ЦЕПРИС“ – не крије одлука о конкретном судији – Александру Трешњеву – и (не)етичности његовог „поступка“ – чланства у ЦЕПРИС-у. Наиме, могуће је да је неко од колега судије Трешњева, позивајући се на обавезу судија из члана 7.2. Етичког кодекса „да укаже надлежним органима на понашање судије које је у супротности са овим кодексом“, навео његов „поступак“ учлањења у ЦЕПРИС као супротан Етичком кодексу, а онда је пуком омашком у техничкој редакцији Дневног реда седнице ВСС име судије Трешњева изостављено у формулацији тачке 10.
Међутим, ако то није по среди, и ако предмет одлучивања неће бити „поступак“ конкретног судије, остаје да се види на чему то ВСС заснива своју надлежност да одлучује „о спојивости судијске функције са чланством у невладиној организацији ЦЕПРИС“. Најпре треба приметити да формулација тачке 10 упућује на крајње необичан облик апстрактно-конкретне контроле коју ВСС треба да врши. С једне стране, ВСС треба да испитује да ли је функција судије као таква – а не овог или оног судије, па ни судије Трешњева – спојива са чланством у некој невладиној организацији, док се, с друге стране, (не)спојивост утврђује с обзиром на једну конкретну организацију – ЦЕПРИС – а не на неки апстрактни облик удруживања, нпр. „неструковна удружења грађана“. ВСС, међутим, није уопште позван да врши неки вид апстрактне контроле (не)спојивости одређених служби, послова и поступака са судијском функцијом. Када члан 13 Закона о Високом савету судства каже да то тело „одлучује о неспојивости вршења других служби и послова са судијском функцијом“, јасно је, како из формулације ове одредбе, тако и из напред наведених одредби Закона о судијама (чл. 31, ст. 2), да те одлуке ВСС доноси у појединачним случајевима – у погледу конкретних судија и конкретних служби, односно послова које они обављају. На исти начин ВСС одлучује и о томе да ли је конкретан поступак конкретног судије у супротности са неком од дужности прописаних Етичким кодексом. Дакле, све и да је тачка 10 дневног реда формулисана тако да, на пример, говори о „одлучивању о спојивости судијске функције са чланством у неструковним удружењима грађана“, ВСС опет не би био надлежан за такву врсту апстрактне контроле. То стога што таква контрола може бити вршена само у форми правног става или мишљења. Међутим, Закон о Високом савету судства не даје ВСС такво овлашћење, као што, на пример, чл. 5 Закона о Агенцији за борбу против корупције овлашћује то тело да „даје мишљења и упутства за спровођење овог закона“ (па Агенција, вршећи апстрактну контролу неспојивости функција, донесе, нпр., Мишљење о неспојивости функције начелника управног округа и функције одборника скупштине општине [Мишљење 011-00-221/2010-06]).
Но, потенцијално још проблематичнија је она контрола (не)спојивости судијске функције коју би ВСС предузео с обзиром на чланство у једном конкретном удружењу грађана, какво је ЦЕПРИС. Јер, када би ВСС, рецимо, заузео став да је судијска функција неспојива са „неструковним удружењима“, у којима су поред судија чланови и тужиоци и адвокати, такав апстрактни правни став би, формалноправно гледано, био недопуштен, али би аргументи супстантивне природе бар могли бити употребљени у неком појединачном случају (наравно, остајем при ставу да такви аргументи немају упориште у нашем праву). Но, када би којим случајем ВСС донео одлуку да је судијска функција, као таква, неспојива „са чланством у невладиној организацији ЦЕПРИС“, онда би то значило да има нечег sui generis друштвено опасног и штетног у таквој организацији, чим је чланство судија у другим „неструковним удружењима“ која окупљају и тужиоце и адвокате, попут Удружења правника Србије или Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу, спојиво са функцијом коју обављају. Таква одлука ВСС би, најзад, с правом некога могла навести на помисао да није требало ни дозволити регистрацију једне такве друштвено погубне „невладине организације“.
Проф. др Миодраг Јовановић
Ostavite komentar